Osećanja umeju da budu kao vremenska nepogoda – vedro nebo bez oblačka može u trenutku da se smrači, zaslepi vas munjama, zagluši gromovima, išiba vetrovima i potopi pljuskovima.
Ponekad je dugoročna prognoza nepovoljna, znate da je pred vama period pljuskova sa grmljavinom i sumornog gacanja po blatu ili očekujete da će vam danima sijati sunce. Ali, svoje dnevne aktivnosti na kraće i duže periode ne možete planirati na osnovu emotivne kiše ili sunca – svakog dana morate da ispunjavate svoje obaveze, da donosite odluke, brinete o drugima, komunicirate, razmišljate, rasuđujete, primate i razmenjujete sadržaje i informacije. A nekih “kišnih” dana, to vam baš teško ide.
Međutim, sigurno ste primetili da osećanja mogu da se zanemare, da se prebace u drugi plan, kada se pojavi nešto važno, što zahteva vašu pažnju i intervenciju. Čim se nečemu posvetite, zaboravite na ljutnju, povređenost, zbunjenost, tugu, pa čak i na zaljubljenost. Kad se usredsredite na nešto, osećanja se povlače. Ona vas mogu stalno ometati – i to i čine. Čim vam popusti pažnja, na obzorju zagrmi. Možda morate često da prekidate ono što radite i da se iznova usredsređujete i to vas verovatno nervira – još neprijatnih i bockavih osećanja, koja treba da zanemarite (a ponekad prosto ne možete).
Ako razmišljate o osećanjima kao o vašim unutrašnjim klimatskim uslovima i vremenskim nepogodama, možete ustanoviti umereno-kontinentalnu klimu, koja predstavlja vašu unutrašnju stabilnost i povremene nalete preplavljujućih emocija posmatrati kao prolazne nepogode. Jer, vi niste vaša osećanja. Ponekad je veličanstveno prepustiti se emocijama, identifikovati se sa olujom i grmljavinom, dopustiti vrtlogu pijavice da vas kovitla – dobro se isplakati, izvrištati, izudarati jastuke, prepustiti se strasti i ekstazi… Ali, oluja uvek prođe i umiri se i svakodnevica traži od vas da se uključite i nastavite, kao da ništa nije ni bilo.
