Ovo su česta (sebična) ponašanja u vezi, koja su u suštini odbrambena, ali veoma toksična za odnos. Potrebno je da raščistimo sa sobom i da preuzmemo odgovornost za svoja osećanja. Partner je odgovoran za ono što je uradio i što nas je povredilo i uznemirilo – on ne bi trebalo da traži opravdanja za svoje loše postupke u tvojim lošim postupcima („bila si hladna i udaljila si se, mislio sam da ti više nije stalo, pa sam te prevario“), a ti ne bi trebalo da ga ucenjuješ pozivajući se na njegove loše postupke i da ga optužuješ da ti je slomio srce i da si zbog njega bolesna, depresivna, nefunkcionalna… Ali, mi sve to radimo – i oni i mi. Zato što smo uplašeni, neuki, defanzivni, sebični – ali to su razlozi, a ne opravdanja, koja nam dozvoljavaju da ostanemo uplašeni i sebični. Upravo zato (u širem smislu) se i suočavamo sa neprijatnim i povređujućim osećanjima i stanjima, da bismo više naučili o sebi, o partneru, o odnosima, o prirodi ljubavi.
Ljubav može da ima sasvim nakaradno lice u odnosu u kome prosto jedva čekamo da partner nešto „zgreši“, da ga uhvatimo u laži i da ga onda „imamo u šaci“. Ali, partner ne bi trebalo da se oseća kao taoc, niti je nama potrebno da imamo taoca, koga ćemo uslovljavati, da bi se ponašao kao što želimo. Potrebno nam je da partner želi da bude iskren i otvoren, da sme da nam poveri svoje „grehe“ i da traži razumevanje i oproštaj, potrebno nam je da želi da bude bolji čovek i bolji partner i da radi na tome, uz našu pomoć. A to je potrebno i njemu – partnerka koja ga razume i podstiče, koja ga voli i oprašta mu, koja ne zloupotrebljava njegove greške i slabosti da bi manipulisala njime.
