Uvek kad čujem da se neko izjašnjava kao emotivac, ili da ga tako opisuju, upali mi se crvena lampica. Šta to znači? Da je u pitanju emotivna osoba? Ali emotivnost prožima ljudskost, a možda predstavlja i suštinu čovečnosti, samo psihopate nisu emotivci, svi ostali jesu. Ali, izgleda da se čovečanstvo oduvek opire čovečnosti, nastojeći da isključi osećanja, kako ga slabosti emotivnosti ne bi ometale u vršenju dužnosti. Odgovornih i istorijski bitnih poslova, kao što je bacanje bombi, pucanje, zarivanje noža u grudi neprijatelja. Neprijatelj ne zaslužuje čovečnost (milost, saosećanje – emotivnost). Ako smo, kao čovečanstvo u stanju da se toliko odsečemo od čovečnosti da možemo da ubijamo i to ne u samoodbrani i odbrani svoje mladunčadi, nego u osvajanju i napadanju, možda smo svi potencijalne psihopate.
Onda, šta znači biti emotivac? Suprotno od psihopate?
Da li je to osoba koja stalno podleže svojim osećanjima, nikako ne uspeva da se distancira, da razmišlja i odlučuje hladne glave, čije su sve akcije zapravo emotivne reakcije? Ili je to suštinski čovečna osoba, koju nepravda duboko pogađa? Ili suštinski sebična osoba, koja jedino brine o svojim osećanjima, prozivajući sve druge da je ugrožavaju, sputavaju, sabotiraju, ometaju, podrivaju? Je li emotivac neko ko slabo ili nikako koristi zdrav razum? I ne može ništa da odluči i sprovede disciplinovano, jer ga emocije ometaju u vršenju dužnosti? Da li je emotivac obična budala, nesposobno, neodgovorno i kenjkavo biće, koje samo kuka, uronjeno do guše u samosažaljenje, beznađe, malodušnost i besmisao života? Emotivac, depresivac?
Vidite zašto mi je sumnjiva ta emotivnost, kad se istakne kao osobina? Kao da je više reč o dijagnozi, nego o osobini. Emotivan čovek je naivan, dobar, meka srca, idealista koji vraća ispale ptiće u gnezda i leči slomljena krila, suprotno od čoveka koji se distancira od emocija i nanosi drugima povrede, u ime dužnosti. Ali, emotivac je možda i totalno neuračunljiv tip, koji će u besu i ljutnji povrediti, ubiti, osakatiti, a inače je dobar k’o ‘leba.
Nema načina da pojednostavimo emocije, da ih svrstamo u folder i držimo u fascikli, mada nam se često čini da je baš to ono što radi civilizovan čovek. Ali emocije su suviše snažne da bismo ih tako tretirali i stalno nas poražavaju, ako se borimo protiv njih, čak i ako ne spadamo u emotivce, koji su bespomoćni pred naletima emocija i nesposobni da postupaju drugačije, osim onako kako im emocije nalažu (slabići?). Čvrste i tvrde osobe nisu snažne, samo su čvrste i tvrde. Sposobne da dignu zid između emocija i razuma i ludački uverene da stalno mogu da održavaju taj zid. Ali zidovi ne zaustavljaju emocije, jer one koriste svoje sopstvene puteve, telesne, psihološke i duševne. Kriju se u podsvesti, priređuju diverzije, pripremaju ofanzive. I onda neko čvrst i tvrd i tako neemotivan, odjednom prsne. Ili neko naizgled stabilan, vedar i pozitivan odjednom oboli od galopirajućeg kancera, koji ga saseče u jurišu. Neko čiji su zidovi niži, tanji, propustljiviji, možda samo sa godinama postaje sve više ogorčen, ili sve sentimentalniji i skloniji da plače nad prošlošću, a drugi onda o njemu govore da je emotivac. A možda je emotivac i onaj što praska kao petarda na svaku senzaciju, skače na nepravdu, buni se glasno, u sekundi se posvađa sa svima – onaj što se stalno brani, jer se stalno oseća ugroženo.
