Stidimo se emotivnosti, zato što je doživljavamo kao slabost karaktera, kao neku degenerativnu bolest koju ne možemo da sakrijemo, kao izdajnika stabilnosti i razuma. Zato što je ne prihvatamo. Pojma nemamo šta je emotivnost, koliko je kompleksna, koliko je suštinski deo nas samih. Ne znamo da osećanja oživljavaju na organskom nivou, iako koristimo pojmove kao što su “srce me boli” i “puca mi mozak” i “eksplodiraću“. Sve su to pojmovi koji opisuju emotivni naboj, koji osećamo i proživljavamo telesno – i to činimo uglavnom destruktivno, zato što nismo naučeni da prihvatamo, razmatramo i razumemo svoja osećanja.
Da sagledavamo od čega se sve sastoje naši strahovi, na šta nam ukazuje stid, zbunjenost, bespomoćnost, koje su naše najveće tuge i kako da im pristupimo sa poštovanjem i nežnošću.
Emocije nas šibaju, kidaju, preplavljuju, ili usahnjuju i povlače se, ostavljajući nas u pustinji malodušnosti i beznađa. Emocije traže od nas da uključimo ostale svoje alate – zdrav razum, intuiciju, senzibilitet, mudrost – i da te alate koristimo u saradnji sa osećanjima.
Emocije nas uče da ne možemo da pobegnemo ni od čega što je u nama samima i da jedino možemo svega toga da postanemo svesni. Iz perspektive svesnosti, emocije obogaćuju naš život, očovečuju nas, oživljavaju, ranjavaju, zbunjuju i teraju da posežemo dublje i dalje. Dole, ka primitivnom izvoru emocija, gore, ka integrisanju svega što jesmo.
Emotivac je neintegrisano biće, koje ne poseže dovoljno duboko i ne stremi dovoljno visoko. Ukratko, prosečan čovek.
izvor naslovne fotografije: instagram.com/isntmainstream
Aleksina Đorđević
