Kad odrastemo sa ovom posebnom potrebom, bez svesti o njoj, razvijemo mehanizme kompenzacije koji određuju naše emotivne odnose. Emotivno gladne osobe često u vezi funkcionišu po sistemu „pruži drugom ono što tebi najviše treba“ i postaju one koje više daju. Njihovo davanje nije kalkulacija, ono dolazi iz duboke potrebe, veoma je posvećeno, nesebično i požrtvovano, ali to ih iscrpljuje. Osećanje neravnoteže postaje sve upadljivije – što više daju, partner se sve više udaljava, ili oseća da je preplavljen tolikim intenzitetom, ne reaguje na potrebu i ne uzvraća na isti način, nego počinje da se suprotstavlja, postaje onaj koji je nezahvalan, sebičan, grub i koji se odlučuje na krajni čin – odlazi i ostavlja emotivno gladnu osobu, čiji se svet tog momenta ruši i bol postaje nepodnošljiva. Dakle, emotivno gladne osobe koje svoju glad maskiraju davanjem, preteranom brigom i spremnošću da se žrtvuju za partnera, odigravaju scenario po kome na kraju bivaju odbačene i time dobijaju potvrdu svog suštinskog uverenja da svet nije bezbedan i da nikome ne mogu da veruju, da njihova glad nikada neće biti zadovoljena. Iako su u vezi veoma posvećene, one sebe zapravo nikada ne otkrivaju do kraja i plaše se da će se suviše vezati za nekog, da će izgubiti sebe, ili da će biti ostavljeni.
Drugi tip emotivno gladne osobe je onaj koji otkriva svoju slabost i pokušava da je neko „usvoji“ namiri i zbrine. Te osobe se lepe za druge, ali njihovo ponašanje je takođe odbojno, jer one emituju očajanje i nikada ne bivaju ispunjene onim što dobijaju. U vezama su zavisne i sklone simbiozi, bespomoćne i zahtevne, ali nikada se ne opuštaju i ne isceljuju, jer čak i kada primaju ljubav i pažnju baš onako kako im je potrebno, njihova crna rupa jednostavno ne može da se zatrpa.
