U sliku o sebi spremni smo da uložimo mnogo. Naučeni smo da se orijentišemo prema ocenama drugih. Odobravanju i neodobravanju. Nagradi i kazni. Naučili smo da je važno da nas vole, posisali smo to sa majčinim mlekom. Ako nas ne vole, nećemo opstati.
Potreba za ljubavlju prožeta je strahom da ćemo biti odbačeni, jer nismo dostojni ljubavi. Da bismo zaslužili ono što nam je neophodno za opstanak, bićemo dobri. Recitovaćemo pesmice za goste, kad nam kažu da je trenutak da budemo zabavni i pokažemo šta znamo, ćutaćemo i biti nevidljivi, kad nam kažu da smetamo i da se sklonimo. Tako smo programirani.
Kad proradi pubertet, odnosno spoznaja licemerja i nepravde realnosti, pobunićemo se. Možda tiho i nenametljivo, tako što ćemo se razboljevati, usamljivati se i samopovređivati u tišini. A možda ćemo divljati, terati inat, upasti u loše društvo u kome će naša nesigurnost i ranjivost biti neutralisana, moći ćemo da budemo kul i da mislimo da smo slobodni.
Ah, to radi da bi skrenula pažnju, opšta je dijagnoza. Tačno. Ako nateramo okolinu da se zabrine za nas, roditelje da nas primete i dodatno se potrude, ili ih makar samo isteramo iz pameti, jer ne znaju šta da rade sa nama, to će biti dokaz da zavređujemo ljubav i pažnju. Pomešan sa osvetom.
Ali i dalje ćemo biti nesigurni i ranjivi i kad preživimo turbulenciju prve mladosti i izgradimo zidove i oklope, ipak ćemo biti gladni ljubavi. I činićemo sve što nam se čini da treba, kako bismo je dobili. Zahvaljujući uslovljenosti, verovatno ćemo se zaljubljivati u indiferentne tipove koji nas povređuju, imaćemo problem da ostvarimo veze, a verovatno i prijateljstva.
I tako postajemo nervozne, tvrdoglave, zatvorene osobe, koje ne umeju da se opuste, razvijamo fobije i fiksacije, aljkavost ili preteranu pedantnost, uvredljivost i osvetoljubivost, uopšte, postanemo neko koga mi sami nikad ne bismo odabrali. I onda smo nesrećni, jer nas izgleda, niko ne voli.
Istina je da dokle god ne volimo sebe, ne možemo zaista ni da doživimo nečiju ljubav. Niti je možemo pružiti. A to nam niko nije rekao dok smo rasli, trudeći se da budemo dobri. Nisu nam otkrili najvažniju tajnu, da uopšte nikome ne moramo da budemo dobri, da bismo bili dobri sebi.
Nisu nam rekli, ne zato što su bili zli, pa su hteli da ispadnemo ovakvi, nesrećni, zabrinuti, psihotični, depresivni. Nisu sakrili od nas najvažnije saznanje.
Nego pojma nisu imali.
Dali su nam svoje zahteve i očekivanja, i to bi svakome trebalo da bude dosta, da ispadne sasvim dobar. Njima.
Sad kad znamo da nas nisu dobro uputili, da su i sami bili neupućeni, dužni smo da sami sebe oslobodimo zahteva i očekivanja, da se upoznamo, prihvatimo i zavolimo, da bismo doživeli ljubav koju nam niko ne može dati, osim nas samih.
Da postanemo osoba koja nam se sviđa i sa kojom želimo da provodimo vreme.
