Ali ista je. To je ista ljubav. I ima svoj telesni izraz, takođe. Bliske ljude doživljavamo kao svoje, komotno se osećamo pored njih, nemamo nikakav problem da ih pustimo u zonu svoje privatnosti, da ih držimo u zagrljaju i sklupčamo se uz njih.
Seksualnost i strast bi trebalo da predstavljaju produbljivanje ljubavnog odnosa, suštinsko povezivanje i simbolično sjedinjenje sa partnerom, kao izraz ljubavi i pripadnosti, kao ekstatično iskustvo jedinstva, rezervisano za parove koji se vole.
Mi međutim, krećemo sa suprotne strane. Dozvoljavamo seksualnim impulsima da nam diktiraju ljubavne odnose. Zato nam ti odnosi tako često propadaju, dovodeći nas do frustracije i razočaranja.
Seks jeste ogledalo odnosa dvoje ljudi, ali taj odnos bi trebalo da već postoji. Inače će očaravajuća strast i ekstaza koju doživljavamo sa nekim u koga smo zaljubljeni uvek odslikavati samo taj hemijski proces, to početno namagnetisanje. I naći ćemo se u vezi u kojoj je samo seks dobar, a sve ostalo nas dovodi do očajanja. Ili u vezi u kojoj seksualno interesovanje opada i postaje besmisleno, kao i ceo odnos.
Zavoleti nekog kao čoveka, doživeti njegovo biće i povezati se sa njim, a zatim iz toga izgraditi telesnu prisnost, nadilazi savremene potrebe i iskustvo.
Zasboravili smo da je samo potrebno da usmerimo pažnju na nekog i otkrijemo da li nam se sviđa i da li ga možemo voleti. Puštamo da hemijski procesi odlučuju o najvažnijim vezama u našem životu. Nismo baš mnogo mudri, naročito kad smo jako zaljubljeni. Ponovo.
