Šta god nam se dešava na telesnom nivou, prvo nam se desilo na emotivnom. Najprimitivniji i najsnažniji delovi našeg bića i ličnosti, skladište sve što smo proživeli, svaki utisak, emociju i misao i kad to ne možemo da obradimo svesno, sofisticiranijim instrumentima samospoznaje (um, inteligencija, intuicija, osećaj) onda proživljavamo telesno. Nekad je dovoljno da telesno i organski odigramo svoje unutrašnje drame da bi se one (delimično) razrešile, ili da bi naboj nestao, a nekad je potrebno da osvestimo ono što odigravamo, da ne bismo utonuli u ozbiljnu bolest i ugrozili sebi život.
Sve što nam se dešava na fizičkom, zdravstvenom nivou, direktno je povezano sa našim unutrašnjim životom, nosi određenu energiju, odnosno, blokadu energije, koja se nalazi na određenom mestu u telu. Problemi sa bubrezima govore o nataloženom strahu i anksioznosti, srce i pluća su u direktnoj vezi sa ljubavnim osećanjima (i njihovim nedostatkom), problemi sa kičmom ukazuju na terete koje nosimo i kojih treba da se oslobodimo, čak su i povređivanja (padovi, lomovi kostiju, opekotine i posekotine) rezultat unutrašnjeg naboja koga nismo svesni, a koji je ponekad čin samozaštite, koga takođe nismo svesni. Recimo, povredimo se tako da moramo da ostanemo kod kuće i ne odemo na neko mesto, gde bismo upoznali neku osobu koja bi skrenula tok našeg života na toksičan način, ili bismo propustili da budemo tu gde treba da budemo jer smo nekome potrebni – mi ne vidimo posledicu nekog čina, niti znamo tačan uzrok, vidimo samo ono što se događa i ponekad kažemo sebi „ko zna zašto je to dobro“ i često ne verujemo da je to zbog bilo čega dobro, jer nemamo potrebna saznanja i informacije, nemamo odgovarajuću perspektivu iz koje bismo posmatrali širi koncept i ostaje nam samo vera i nada.
Da bismo baratali onim što imamo – a vera i nada su jednako važni kao i sva svesnost koju možemo da dosegnemo – potrebno nam je da imamo emotivnu ravnotežu, da budemo emotivno zdravi, celoviti, istiniti, prisutni, uključeni.
