Dok tiho krpe se sene iglom svetla belog meseca; i dok još tiše jezikom reči niz strmo grlo stišćeš – jer znaš, ako progovoriš, progovoriće i suzama tvoje oči – i dok se poigravaš odlažući teskobu, i dok ništa u toj igri milo nije; ja tobože ćutim potpuno otuđen – i gledam, marim i pazim, da više nikada ne sretnem tvoje, čim odem, uplakane, oči.
U njima sam ja, na rubu oka, u ćošku jedva vidljivog zraka, pretim da iscurim suzom tvojom kad odem, čim sebe obučem; navučen na prosenjeni hladni vazduh, u čije rupe mrak uglavnom sebe spasava, otići ću.
Navući ću majicu. Gledaćeš bez treptaja kako zaklanjam svoje telo, i znaćeš, kad se majica navuče, kaiš pritegne, i kad ruka kroz neurednu kosu mesto češlja prođe, znaćeš, odgledavši završni čin, da odlazim; da svi jednom, kad majicu navuku, ili utonu u san pokraj tebe ili zauvek u svom snu sami utonu.
Verovaćeš da ne znam šta činim.
Vratiće se – mislićeš.
Ako se vratim – poverovaćeš da te volim. Smejaćeš se toplo u žaru još nezarasle rane bola, delićeš sebe tom toplinom na pola:
– O, ipak me voli. O, a da je tako, nikada ne bi odlazio.
Neću ti ništa reći ni tad.
Pustiću te samu da svoje želje otplićeš retkim činjenicama. Ja sam katkad tu, verovaćeš stoga da te volim.
A, mogu li voleti uopšte.
Ne čekaj. Ne uzdaj se u ponekad moje korake do tebe. Ne veruj da se željom tebi vraćam. Ja sam nitkov, praznih ruku, prazno skovan, ljubavi najednom tako stran, tako izadat, tako nekad kao voljen, tako sam svim prošlim od prošlog i gonjen – mogu ti pijan pod ljubav stići, mogu ti ćutati i ćutanjem te uveriti da će biti još sunca i svitanja, možeš pomisliti da te volim – al’, ne, nemoj.
Ne voli čovek ljude kada više nije voljen.
I dok sam, misliš, po tebi krojen, da će me jednom umor od bega stići i tako ljubav naložiti – odgovori sebe od tog pustog daha – jer me baš onda i boli sve što me odsustvom hladno greje: njen osmeh propraćen njegovim očima.
Zar ne čuješ te uzdisaje moje duše, zar na mojim nedrima ne vidiš pustoš i ljubavi suše.
Sve su njene kose u meni uvele trave, sve je njeno ovde zatočeno, pomalo probuđeno tvojim usnama kad na njene zaliče.
Ona drugom polazi svetla u mraku. Ja sam crn, prošlosti odan, jednom prodan – emotivni bogalj.
Navlačim majicu. Pravim se da nije mi ništa. Pritežem kaiš. Veruješ da je ljubav, ne vidiš da si od tuge i ti sve tiša.
I ta je noć, dok sam odlazio, kao i sve druge, bila suva; dok je moj korak vani pratila neka duše kiša.
