Ali ako je neravnoteža između davanja i primanja suviše izražena, onaj koji više daje, proći će kroz osećanja uskraćenosti, neispunjenosti, nezadovoljstva i nesreće i dostići će tačku zasićenja.
Osećanja nisu kao voda iz slavine, pa da možete da ih pustite kad su potrebna i isključite kad nisu. Ali ljubav nisu samo osećanja. Zapravo, najmanji deo ljubavi su osećanja, a najveći je svesno ulaganje i “odvrtanje slavine” da se obezbedi ujednačen protok. Niko emotivno zdrav i stabilan ne može pronaći satisfakciju u neprekidnom davanju, bez odgovarajućeg uzrvraćanja.
Najčešće se događa da kad se onaj ko stalno daje pobuni i traži nešto zauzvrat, bude prozvan za sebičnost. I onda se nađe u čudu i kad zdravorazumski postavi stvari reći će “čekaj, ja mislim na sve, pa moram da mislim i na sebe, a da se ti malo uključiš i misliš na mene, kao i ja na tebe?”
Jer tako jedino može. Uzajamno. Ljubav se neguje, u nju se ulaže, ljubav je aktivan odnos razmene među partnerima. Kad razmena izostaje, jer jedan daje, neguje, planira, ulaže i želi, a drugi samo pasivno prima ono što mu se daje, ili još gore, bira šta će uzeti, a šta odbaciti, onda tu nema govora o odnosu. Tu nema ljubavi.
Zdravo je voleti nekoga onoliko koliko on to zaslužuje. To ne znači da ćemo stalno meriti, seći, trgovati i manipulisati, nego nešto sasvim drugačije. To znači da ćemo partneru davati ono što mu je potrebno i za šta je spreman, a nećemo mu nametati ono što je za njega suviše i na šta ne može da odgovori. Daćemo mu priliku za inicijativu i uzvraćanje, ukoliko ga ne zatrpamo svojim davanjem i obeshrabrimo svaku pomisao da će ikada moći da nam uzvrati na isti način.
