Empatija deluje kao krajnje poznat pojam, koji, međutim, uglavnom pogrešno razumemo i tumačimo. Možda mislite da ste empata, a sigurno poznajete ljude koji sebe nazivaju empatama i to zvuči tako plemenito, kao neka posebna vrlina. Razumevanje empatije ipak ide dublje od saosećajnosti koju malo osetljiviji ljudi imaju u većoj meri.

Empata je neko ko ima duboku vezu sa drugim ljudima, sa prirodom, sa životinjama, sa željom da pomogne drugima. Takođe, empate imaju tendenciju da budu emocionalni sunđeri koji prosto upijaju stres i negativnost sveta i one ih duboko pogađaju.

Na društvenim mrežama postoji mnoštvo kvizova kojima možete utvrditi da li spadate u empate, ali zar vam odgovaranje na petnaestak pitanja ne deluje previše pojednostavljeno?  Volimo da mislimo da smo empate, jer to deluje dobro. Zapravo, deluje kao da smo malo bolji od onih koji to nisu. A to nekako dolazi iz ega, a ne iz empatije.

Šta je Empatija: Naučna Definicija i HSP

Razumevanje empatije je otežano i time što ona još uvek nije pravilno definisana medicinska ili dijagnostička kategorija. Najpribližniji termin koji trenutno imamo, a jeste biti visoko senzitivna osoba (highly sensitive person HSP).To su osobe koje su ultra-osetljive na svoju okolinu i koje lako bivaju preplavljene utiscima. Kao i empate, visoko osetljivi „hvataju“ energije oko sebe i dublje ih doživljavaju od većine, ali za razliku od empata, oni je ne apsorbuju toliko, već su samo pogođeni njome.

Dakle, e,patija i visoka senzitivnost nisu isto. Naučnici razmatraju ove razlike i vode naučne rasprave i verovatno je samo pitanje vremena kada će empate dobiti „zvaničan tretman“. Dosadašnje razumevanje empatije nas upućuje da uopšte nije lako biti empata. A šanse da se svrstavate u ovu kategoriju hipersenzitivnosti su vrlo male. Svega 1 do 2 procenta populacije bi moglo da spada u empate, sudeći prema istraživanjima, koja su za sada ograničena (dok „dijagnoza“ ne postane zvanična).

Pogrešno razumevanje empatije u javnosti

Opuštena tumačenja empatije su porasla u poslednje vreme, iako stručnjaci nisu sigurni zbog čega. Na TikToku, gde postoji preko 700 hiljada objava pod haštagom empatija, diskusije se često vode uporedo sa pričom o mentalnim zdravljem, odnosima sa drugima i spiritualnošću. To nije zvanični terapijski žargon, ali se pridružilo redovima ljudi koji prekomerno koriste dijagnoze poput narcisoidnosti (koju ljudi često smatraju potpunom suprotnošću empatije).

Izgleda da je empatija postala moderna u savremenoj pop kulturi i toliko ljudi je pripisuje svom identitetu, kao neku počasnu titulu. Svi se utrkuju da budu empate, dok stvarno saosećanje izostaje, kao i razumevanje empatije.

Razlika između empate i empatične osobe

Zapravo, kad bismo shatali šta znači biti empata, ne bismo želeli to da budemo. I dok mnogi ljudi koji nisu empate mogu imati duboko saosećanje za druge i za sav živi svet, empate su poput kamena bačenog u saosećanje. Oni tonu na dno, saosećanje ih preplavljuje i oni nemaju zaštitu od tog talasa. Empate preuzimaju emocije i iskustva drugih, često na sopstvenu štetu.

Empatija nije supermoć

Ako smatrate sebe empatom, jer razumete nečiji problem, znate kako se neko oseća i vidite njegovu perspektivu, ali ne apsorbujete sve to, već zadržavate svoje granice, onda ste samo empatična osoba, a ne empata. I sa te pozicije dubokog saosećanja zaista i možete nekome da pomognete.

Imati visok nivo empatije i biti empata nije isto. Empate su u nezavidnom položaju u kome često stvaraju nezdrave obrasce zavisničkih odnosa, punih napetosti i obostranog pritiska. Empate moraju da nauče da uravnoteže ono što preuzimaju od drugih i da postave granice i zaštite svoju energiju. Empatija, dakle, uopšte nije supermoć. Moža je upravo suprotno – supernemoć.

Nerazumevanje empatije čini da se ona meša sa neregulisanim i hiperaktivnim načinom na koji se neko nosi sa osećanjima. Ljudi često imaju nezrele odbrambene mehanizme i dramatične reakcije za koje veruju da potvrđuju njihovu hipersenzitivnost. I dok tvrde da su osetljiviji od drugih, u konfliktima su skloni da prebacuju krivicu na drugu osobu, što ih je natarala da se loše osećaju. A to nije samo emocionalno nezrelo i neodgovorno, već ukazuje i na potpuni nedostatak empatije.

Kako empate mogu postaviti granice: Razumevanje empatije i zaštita energije

Empatija, dakle, zaista može biti dijagnoza, stanje kome je potreban tretman i kontrola. Za empate, „lečenje“ je u učenju veština ponašanja, razvijanju snažnih granica, centriranju u sebi, jačanju ega. Savlađujući veštine emocionalne regulacije i samosvesti, empate mogu naučiti da uživaju u prednostima dubokog povezivanja sa ljudima, bez preteranog opterećenja osećanjima drugih.

Empate ponekad opisuju svoje stanje kao prokletstvo, jer nemaju pojma kako da postave granice ili da zaustave tuđu energiju koja ih preplavljuje i preuzima. Oni moraju naučiti da kažu „ne“ i savladati praktične veštine zaštite od apsorbovanja emocionalnih sadržaja drugih ljudi.

Kada empate nauče kako da drže svoje emocije pod kontrolom i ograniče ono što preuzimaju od drugih, mogu imati opušteniji i radosniji život. Kada empate razviju veštine, granice i disciplinu i da uživaju u intenzitetu života i toku, mogu iskusiti povezanost bez apsorbovanja. Mogu se povezati sa svojim snovima, sa prirodom, ljudima, životinjama. I te pozitivne strane empatije koje vidimo, zapostavljajući one negativne koje ne poznajemo (jer nismo empate) navode nas da smatramo empatiju titulom (a ne dijagnozom).

Ljudi se rađaju kao empate, ali i kao hiper-senzitivni i kao takvi mogu razviti granice i veštine regulacije emocija. Ostali u skladu sa svojim senzibiletom mogu produbiti svoje saosećanje, razviti humaniji pogled na svet i suprotstaviti se užasima kojima smo okruženi i usred kojih je sve manje saosećanja i humanosti.

Fotografije: The Vault

Brankica Milošević