Čak i ako nismo naročito pričljivi, sigurno imamo neke osobe od poverenja, kojima poveravamo stvari koje drugima ne govorimo. Ponekad je oslobađajuće i rasterećujuće izgovoriti nešto što nas opterećuje i muči i vodi do nekog uvida i saznanja o sebi, čak i ako druga osoba samo sluša i nema nikakve komentare. Ponekad je to samo prilika da čujemo sebe i iskristališemo ono što nam je bilo mutno i nejasno, dok nismo izgovorili. Ponekad strašne stvari koje nam opsedaju misli, izgube naboj kad ih verbalizujemo i više ne deluju tako realno i preteće. Ali, o nekim stvarima ne treba govoriti, jer njihova verbalizacija oduzima energiju, ili pojačava njihovu lošu energiju, a to nam uopšte nije potrebno.
Ne treba da govorimo o svojim planovima za budućnost
Kad govorimo o nečemu što je tek ideja i na čemu je potrebno strpljivo raditi do ostvarenja, rasipamo energiju koja nam je potrebna da je usmerimo u taj proces. Energija nosi informacije, a one se kreću čudnim putevima i odlaze tamo gde će biti brže realizovane – ne da će neko namerno da vas sabotira, ili da vam ukrade ideju (a dešava se i to), nego kad o nečemu razmišljate i govorite, a ne preduzimate korake za realizaciju, ideja prosto “pobegne” od vas i ode tamo gde će biti sprovedena u delo. Koliko puta vam se desilo da nešto smislite i zabavljate se tom pomišlju, ne preduzimajući korake ka realizaciji i onda čujete da je neko stoti sproveo u delo nešto vrlo slično, na svoj način? Na sličan način može da vam “pobegne” i nešto na čemu radite, ili možete da izgubite energiju pričajući o svojim planovima, pa da počnu da se urušavaju, ili da osećate kako gubite volju i interesovanje da savladate prepreke. Zato je bolje da svu energiju misli, reči i planova sačuvate za sebe i usmerite je u ostvarenje svojih ciljeva. Tada možete da prikažete svoj rad i da pokupite njegove plodove.
