Pročitao sam jako zanimljivu misao. Džejms Kamerun (James Cameroon) je, nakon završetka snimanja “Titanika”, proveo nekoliko godina snimajući filmove o podvodnim ekspedicijama – olupine Bizmarka, hidrotermalne izvore… Pred jedno spuštanje u vodu, Kamerun je održao kratak motivacioni govor članovima ekipe. Zahtevao je od njih da potpuno poštuju protivnika – ne okean, nego pravog protivnika – entropiju. Kako je rekao, entropija je tendencija stvari da prelaze iz stanja uređenosti u stanje haosa.
Ovo me je podsetilo na neke stare priče.
“Did I do anything last night that suggested I was sane?” – Terry Pratchett, “Going Postal”
Verujem da svako odeljenje ima bar jednog takvog lika. Coba je idealan primer. On je bio jedan od onih za koga ti majke govore – “E, sine, sine. Zašto se malo ne ugledaš na tvog drugara Cobu? Kako je on samo divno dete. Uvek je jako pristojan i tako se lepo predstavi kada se javlja telefonom.” Ukratko, Coba ne beži sa časova, drugarčina je u pravom smislu te reči, bavi se sportom, ne puši i nikada ne pije. Javlja se na časovima kada treba, ne raspravlja se sa profesorima i uvek ima pakovanje ili dva Orbita koje bez pitanja deli. Svi smo ga stvarno gotivili. A onda je došla treća godina i osamnaesti rođendani.
Dok smo mi pijani i znojavi skakali uz kombo “Freestyler”, “39 sa 2”, “Ludača” (Prim. aut. – !&#!“$&!), on je umeo da se, nakon nekoliko sati, iz senke, polako i neprimetno umuva u gužvu sa đusom u ruci. Mi smo ovo uvek prihvatali sa oduševljenjem i malo sprdnje na račun nepravilnosti u vidu tog narandžastog napitka. Ovaj scenario je trajao otprilike do kraja februara te davne 2001. godine. Troje drugara su iznajmili tadašnji XL. Društvo je započelo rutinski. I onda se desio potpuno neočekivani obrt. Naš uvek trezni Coba je nespretno uleteo sa pivskom flašom u jednoj i cigaretom u drugoj ruci. Dok je iskašljavao dim sa kojim su se njegova pluća prvi put borila, sve nas je pogledao blago telećim osmehom i nespretno klateći kukovima, počeo da đuska. Na trenutak smo stali i međusobno se pogledali. Ali, to je trajalo samo trenutak, nakon čega smo ovaj “ispad” svrstali u more sličnih, koji su bili deo te ludnice osamnaestih rođendana. Žurka se nastavila.
U stvari, žurka je za Cobu trajala i narednih mesec dana. Posle tog prvog pijanstva, od flaše jelenka i čašice vinjaka koju smo mu uvalili, Coba je malo ispao iz koloseka. Pućkanje ispred škole u društvu ekipe mutnije od Dunava, nepročitana lektira i bežanje sa logike bili su samo neke sitne nuspojave nagle promene njegovog ponašanja. Pikovi su se dešavali na žurkama. Bio je prvi sa flašom, prvi je završavao u wc-u i prvi u taksiju. A odeljenje kao odeljenje. Svaka od grupica je imala svoje tumačenje ovog neočekivanog obrta. Pričalo se da njegovi roditelji imaju problema, da ga je ostavila devojka za koju niko od nas nije znao, da mu se smučilo da bude Gospodin Dobrica, ili da je jednostavno pukao. Ništa od ovoga, u stvari, nije bilo tačno.
I tako to obično biva. Coba je jedne večeri malo više popio, malo pomešao i malo zaspao na klupi. Sa uzglavljem pored zvučnika, u snu, povremeno je sa podom delio unutrašnjost svoga bića. U četiri ujutru smo ga podigli i odneli prema taksiju. Još uvek ne mogu da se odlučim da li je bilo neprijatnije posmatranje izraza lica njegovih naglo probuđenih roditelja kada su nam otvorili vrata i videli nas kako ga nosimo, ili kada smo im saopštili da su mu, dok je spavao na klupi, ukrali novu jaknu i mobilni telefon.
“Wisdom comes from experience. Experience is often a result of lack of wisdom.” – Terry Pratchett
Upoznao sam Peleta pre nekoliko godina. Visok oko metar i devedeset, tršav, smeđ, super građen, jako ozbiljan frajer. Upao je u naše društvo sasvim neočekivano, nakon jednog skijanja, posle kog smo sezonu ili dve izlazili zajedno. Pele nije postao centar te naše muške družine zato što smo, sa njim na čelu, ulazili preko reda u sve moguće klubove i dobijali slobodan sto gde god bismo se pojavili. Ne. Pele je bio Pele zbog devojaka.
Ulazimo u klub i sedamo za sto. Veoma upadljiv u masi ljudi zbog visine, građe i slomljenog nosa, probija se, pozdravlja sa nekoliko barmena i zauzima poziciju. Treba biti upadljiv. Jednostavno, ljudi te primete. Možda devojkama na prvi pogled i nije bio nešto – mislim da je to bio moj prvi utisak o njemu. Pogreši čovek.
Bio je naš Gandalf. Startovao je devojke na nezamislive načine. Umeo je da ih u gužvi povuče za kosu, da im navuče kapuljaču jakne na glavu, da počne bolno da vrišti kada ga neka slučajno zakači u prolazu. Nakon toga, nabacio bi urnebesan kez i izbaronisao priču kako je preplanuo jer se tek vratio iz Čilea. Umeo je da priđe stolu sa dve devojke i dva muškarca i da počne priču sa jednom od njih. Dok su njih dvojica u neverici gledali kako mu ona oduševljeno odgovara, on bi se okrenuo i otišao bez reči. Na kraju večeri, dok bismo išli prema garderobi, svratio bi za 2+2 sto i Clark-Gable-hoću-da-te-skinem-pogledom bi joj rekao kako cele večeri misli samo na nju i kako nikada nije upoznao nekoga kao što je ona. Onda bi je uhvatio za ruku, odveo do kola i… I sve one su ga obožavale.
Kada Pele nije bio sa nama, ostatak društva bi raspredao o tajni njegovog uspeha kod devojaka. U početku nam ceo taj koncept lepljenja riba za njegovo šarmatno-bahato ponašanje, kako je taj fenomen okarakterisala zajednička drugarica, nije bio baš najjasniji. Ali, ubrzo smo došli do nedvosmislenog, sasvim logičnog i jasnog zaključka – dotičnog Peleta jednostavno nije bilo briga. Nije mu bilo ni malo stalo do devojaka sa kojima je bio, sa kojima nije bio ili sa kojima će biti.
Svaka posledica ima svoj uzrok. Tako kažu. A Pele je bio posledica.
Neobično je bilo videti ga samog naslonjenog na ogradu splava sa čašom u ruci. Te večeri je bio jako čudan, bez onog poleta i energije. Kada sam mu prišao i prodrmao ga sa kezom – “Get the f*ck up, shut the f*ck up!” pogledao me je, sa jako praznim osmehom na licu i neočekivano počeo: “E, Šomi, Šomi”. Žučno mi je sasuo priču kako sve ovo, u stvari, nije on. Da nikada ne bi ni bio, da neka njegova bivša, sa kojom je bio nekoliko godina, nije raskinula sa njim neposredno pre odlaska na skijanje. I, da nakon početnog bedaka ne bi potpuno poludeo, počeo je da neprestano menja devojke, jer je to bio jedini način da ne misli na nju. “Šta da ti kažem. Iskreno, ni ne znam zbog čega mi ovako dobro ide. Ali ono što sigurno znam je da sve ovo zapravo ne želim. Ja sam, bre… Pa, kao što Ewan McGreggor kaže – I am a lover! Ja, bre, uživam kada imam neku super devojku pored sebe sa kojom šetam i idem u bioskop. A sada se osećam nestalno. Kao da me neko mućka. Ali, šta ćeš. Ne možeš sve.” Ipak, ubrzo se ispravio i počeo da u ritmu muzike maše rukama. Ponovo je bio onaj kog smo znali – “Hajdemo unutra. Tamo su devojke.”
On se vratio nazad, a ja sam još nekoliko trenutaka ostao zagledan u tamnu vodu Save, zatečen ovom potpuno iznenadnom spoznajom.
“Inside every sane person there’s a madman struggling to get out”, said the shopkeeper. “That’s what I’ve always thought. No one goes mad quicker than a totally sane person.” – Terry Pratchett, “Light Fantastic”
Svi ponekad volimo i imamo potrebu da budemo malo ludi. Da se malo udaljimo od onoga što zaista jesmo. Nekada nam to nameće okolina, nekada samo hoćemo da probamo, nekada je u pitanju trenutna slabost ili smo u periodu kada ne znamo drugačije. Nekada, navodno, tražimo sebe, jer nam se neke stvari ne sviđaju, a u stvari smo previše lenji da bismo uradili onu pravu stvar koja nam je ispred nosa. Uvek je fenomenalno probati i kupiti novo odelo, dokle god znamo da ga nosimo. Vrlo često, promene koje namećemo sebi u takvim trenucima, kakve god one bile, grade nas na neki način. I to je sve super.
Ali, taj izlet van nas samih mora da bude samo izlet. Suštinu onoga što stvarno jesmo nikada ne može da promeni društvo, devojka, mediji, oblačenje ili život u inostranstvu. Jer ako nismo potpuno svoji, nećemo imati ni šta drugima da damo. I tada lutamo okolo kao usamljeni revolveraš, Roland Dešejn.
A šta se desilo sa našim junacima? Pa, recimo da su se, nakon tog gubljenja u prevodu, kao praćke vratili sebi, jer je tu ipak najprijatnije. Nakon onog nemilog događaja i nekoliko dana kunjanja koji su stigli kao posledica jakog mamurluka, Coba nam se kleo kako nikada više neće da pije i da ne zna šta mu je sve to trebalo. Kada smo ga pitali otkud cela ta farsa sa alkoholom i celokupnom ludnicom, rekao je da se osećao isključenim iz društva, ali da je skapirao, nakon one večeri kada smo ga doneli kući, da je društvo sve vreme bilo tu. Prestao je da pije i puši. Posle srednje je otišao u Ameriku, gde je uspeo da upiše Berklee. Nakon završenih osnovnih studija, završio je doktorat na MIT-u. Sada je na nekom institutu i, nadam se, radi na tome da svet bude bolje mesto. A Pele? Pele je, ubrzo nakon onog monologa na splavu, dao sebe jednoj Jeci. Već dve godine su zajedno i stvarno zrače. Obišli su pola Evrope na dvonedeljnom proputovanju prošlog leta. Skoro su se uselili u nov stan, pa često prave tematske večeri na kojima se okuplja društvo. Uvek uživam sa njima.
Nekada se, čak, i prisetimo starih dana.
Miloš Marković – Filmofil. Gastronom. Zaljubljenik u fotografiju, sneg i besmislene rasprave do kasno u noć. Nema strpljenja za glupost. Voli da se smeje. Obožava kada devojke primete da ima retko maslinastozelene oči. Neizlečivi romantik. U pokušaju da odraste.
