Svaki početak je težak, kaže izreka. Narodna mudrost, verovatno. Ona koja poznaje početak života, školovanja, posla, braka i koja uzima u obzir ozbiljnost projekta. Jer, nešto započinješ, da bi ga završio. A kraj velikih projekata podrazumeva kraj nekog životnog perioda i početak sledećeg. I na kraju, kraj života. A istinski važni i veliki projekti traju čitavog života. U tom smislu, početak možda jeste težak – dok otkrijete u šta ste se zapravo upustili, kako da se snađete, da popravite greške, poboljšate učinak, da naučite to u čemu ste, da se osetite kao svoj na svome – bilo da je u pitanju nova ljubav ili novi posao.
Ali, u poređenju sa onim što vas čeka na pola puta nakon početka, početak je pesmica. Ne morate odmah da je naučite napamet. Slušate je, uživate u njenom ritmu, rečima i melodiji. Osećate izazov, polet, spremnost, otvorenost, treperite od energije i jedva čekate sutra, da se osećate kao danas. Ništa vam nije teško, koncentracija vam je visoka, očekivanja još viša, angažovanje stopostotno. To se zove entuzijazam.
Uhvatili ste zalet, vozite se na vrhu talasa dobre energije i ne razmišljate o trajanju. Samo radite to što radite, svim srcem.
Blistav početak je zapravo rezervoar, koji mi tretiramo kao protočni bojler. Ne mislimo da će tople vode nestati i nemamo plan B, za takav momenat. Kad nas neko upozori da to ne može tako da potraje, pomislimo, šta me briga, neka traje koliko traje, važno je da se ja osećam življe nego ikad. Jeste, važno je. Ali da, neće potrajati. To ne znači da treba da počnemo da brinemo, nego da treba da budemo svesni protočnosti. Da upijamo duboko svakim udahom i svim ćelijama dobru energiju početka, da je skladištimo poput vodenog žiga na vrednosnim papirima, koji će nam kasnije svedočiti o tome koliko vredi naš projekat.
Jer, desiće se nešto što ga obezvređuje. Što nas povređuje. Što nam dosađuje. Što nas iscrpljuje. Možda će rezultati izostati. Možda nam osećanja neće biti uzvraćena istom merom. Možda ćemo vrlo brzo u početnom naletu entuzijazma savladati izazove novog posla i ući u rutinu, a zatim će nam biti dosadno i naporno, uvek isto.
Kad dođemo dotle, onda počnemo da se preslišavamo. Svesno smo da nas je entuzijazam napustio. Prelistavamo vrednosne hartije, preispitujemo važnost svog projekta. I onda primetimo one vodene žigove. Pa nas nešto žigne u grudima. Setimo se sa koliko ljubavi, posvećenosti, vere, žara i energije smo ušli u ovu priču. Koliko nam je vredelo osećanje ispunjenosti, izgaranja, posvećivanja. Sve nam je išlo.
Da li su se stvari promenile zato što smo posustali? Da li je posustajanje samo hvatanje drugog tempa, onog koji je potreban da se maratonska trka iznese do kraja? Da li treba da preradimo projekat?
Da, da i da. Učinimo sve što treba, obavezali smo se pečatom srca. Uhvatimo tempo u kome ćemo istrajavati iz dana u dan. Zahvatimo iz onog rezervoara dobre energije i otpijmo polako, u dugim gutljajima. Da se osvežimo podsećanjem na ono što nam je važno i za šta smo spremni da izgaramo. Uvek.
