Ok, decembar je. Možda kada pogledate kroz prozor pomislite suprotno, ali jeste. Lišće je odavno opalo, prozori su željni sunca, kraj godine sve je bliži i bliži. Utisci se sabiraju, sve smo stariji, iskusniji, zasićeniji. Život nije ni blizu onakav kako smo maštali da će biti kada je odlazak na spavanje bio najveća kazna, a neotvoreno kinder jaje najveća poslastica. Još poneki miris uspe da nas vrati u vreme kada smo uzbuđeno trčali na prozor čim ustanemo, očekujući da će pogled ovoga puta ukrasiti sneg. Natera te da se zamisliš, zar ne? I ne, ovo nije bilo retoričko pitanje. Za sve vas koji su mi se slatko nasmejali, pravac knjižara i po jedan Erlendov Dopler ili Mulaj u ruke, a za one koje sam uspeo da zamislim, nastavite da čitate, nikad se ne zna, možda na kraju neće sve biti tako crno.
No, pre nego što se bacim na metafiziku, mislim da će par školskih podataka o Luu pomoći da bolje razumemo ovog čudotvorca na papiru. Znate ono, kad je rođen, odakle potiče, šta je radio i to. Dragi naš Erlend rođen je šeset’ devete u norveškom gradiću Trondhajmu. Odrastanje u maloj sredini definitivno je imalo uticaja na njega. Ta emotivnost, opčinjenost sitnim životnim zadovoljstvima, prirodom, drugačijim pogledom na svakodnevicu i uvek onaj momenat u toku čitanja “kako si se samo toga setio” dokaz su da je surovost velikog grada, na našu sreću, zaobišla Lua. Eh, ti Norvežani, znam. Ovaj čovek je za svojih četrdeset i jednu godinu uspeo da, i spremite se ovo je najinteresantniji deo, bude režiser kratkih filmova i spotova, zaposli se u pozorištu, piše književne kritike, jedno vreme ostane u psihijatrijskoj bolnici(ne kao pacijent, bez brige), postane učitelj i prevodilac poezije i napiše četiri knjige za decu, pored ostalih naravno. Prilično ispunjen život, složićete se? Dobra podloga za pisanje svakako.
A sad, sećate se one metafizike sa početka? E pa, hajmo na nju. Naime, koliko god da ste uspeli da popunite svoje vreme do te mere da one sitne životne dileme ne uspeju da se uvuku u vaše vijuge, nemoguće je potpuno ih se otarasiti. Znate one dileme koje nemaju i neće imati odgovor ni za još četiri života. Čemu sve ovo vodi, da li sam potpuno zadovoljna ili zadovoljan, koliko stvarno poznajem ljude oko sebe, je l’ radim baš sve što mogu i želim, zašto me od malena fascinira osećaj provlačenja ruke kroz vodu i tako u nedogled? Luovi likovi su opterećeni ovakvim pitanjima. Uglavnom sami, a ne usamljeni, veoma inteligentni i emotivni, svaki od njih u određenom trenutku odlučuje da im je dosta mirenja sa sudbinom i sleganja ramenima u stilu “takav je život’” i odlučuju se za manje popularno rešenje. Za Doplera je to život u šumi posle smrti oca, za Mulaj, suludo trošenje para u nadi da će popuniti prazninu za poginulim roditeljima, za baku i rastu ljubav i vožnja volvo kamionom, za naivnog momka šutiranje lopte u zid i sastavljanje listi. Sve je njih ovaj život, apsurdan kakav ume da bude, naterao da se dooobro zamisle.
I šta je tu tako zanimljivo pitate se? Pa upravo to, njihova razmišljanja. Lu ih dovodi do krajnih granica na takav način da ćete se posle dugo vremena smejati dok čitate koliko su daleko otišli, a koliko su u tome ozbiljni ovi ljudi. I super im je, da stvar bude apsurdnija ili smešnija, kako hoćete. U tome je i cela filozofija. Lu ne želi da nas umori postavljanjem pitanja na koje nema odgovora. On ih postavlja i obrće naopačke, želeći da nam skrene pažnju na njih, ali i da nas umiri da nije sve tako beznadežno ako na njih ne nađemo odgovore. Smejući se uz nadrealne scene i monologe iz njegovih romana, možda ćete se slatko nasmejati svojim demonima i odlučiti da se izborite sa njima, a možda će vas Lu vratiti u ono vreme kada je svaka sitnica imala svoju priču a svaki dan izgledao kao nepregledno prostranstvo za istražiti.
Dok ga budete čitali, raspoloženje će se šetati od setnog i melanholičnog, do onog “ma sve će biti u redu, osećam to’”. Još jedna stvar će vam se takođe dogoditi dok na kratko budete živeli život ovih ozbijlno otkačenih ljudi, poželećete hepiend, neku duboku poruku, konačni odgovor i rešenje svih njihovih i vaših problema. Znam, i ja sam gledao previše filmova, Lu očigledno nije. Ni jedna priča vam na svom kraju neće dati mnogo rešenja. Nema instant katarze. Nema brzih odgovora. Život je kanda malko komplikovaniji od filmova, a i od knjiga izgleda. Što ne znači da pouka ne postoji, pitanja su ista za sve, a odgovori čekaju svakog od nas posebno.
Da li Luu fali kraja zbog prirode tema kojima je rešio da se bavi ili zbog svoje prirode, ne bih umeo da vam kažem. Ono što imam da vam kažem je, ako ste od onih koji vole da čitaju, i nedostaje vam knjiga koju ćete jedva čekati da ponovo otvorite, Luovi romani će vam držati paznju do poslednje stranice, a ako ste kojim slučajem knjigohobičari, nemojte brigati, Lu retko kad prelazi stopedeset stranica, a i dajem časnu pionirsku da vam neće biti dosadno. U najgorem slučaju tu je Nova godina, pa vam Lu može poslužiti kao odličan poklon, a ako ga kupite za sebe, budite sigurni da će vam ova zima biti sigurno malo lakša za preživeti.
Jovan Nedeljkov za sebe kaže – izvinite ako sam previše besan.
