U današnje vreme, čini mi se, proces sramoćenja izjednačio se sa procesom poručivanja hrane u McDonald’s-u. Ako ste na dijeti ili pak odvikavanju od postavljenih moralnih načela, griže savesti i sličnih trivijalnosti – onda je izbegavate. Ako ste pak gurman svih životnih poslastica a težite uravnoteženosti (ma koliko da ste u sitnim satima preterali) – onda bez nje ne možete. Nekad je sramota pomešana sa grižom savesti, nekad ide bez priloga, i iako je u većini slučajeva sam poručiš, često te i časte.
Ja lično, sramotu doživljavam kao virus. Lako je prenosiva, nije tako teško izlečiva, a neki čak imaju tu sreću da su imuni, šta znam, takve ih majka rodila – ili jesi ili nisi. Kao što se virus širi organizmom, tako nas i sramota prožima celim telom i duboko zadire u one neotkrivene delove. Javlja se gotovo niotkuda, nekad osetiš šta ti sledi, često te iznenadi.
Neka vrsta propratnih simptoma blisko je povezana sa psihičkim stanjem pacijenta, pa pored uobičajenih nuspojava (crvenila, glavobolje, grčeva u stomaku, dehidratacije i nemoći da jedeš), udara na psihu, moždane ćelije, percepciju stvarnosti.
Zdrav čovek ima stotinu želja, a bolestan jednu. Samo da prođe.
Naravno, u zavisnosti od organizma, može trajati par sati, može nas mučiti godinama. A kad smo kod godina, starijima, naravno, teže pada, dok je mladi preleže u hodu.
Zdrav čovek ima stotinu želja, a bolestan jednu...
Ja polako starim. Ranije sam bila zdravo dete koje je bilo ušuškano u svoj mali topli dom da ne nazebe, sada sam često na vetrometini. Ne znam gde bih pre, pa se često desi da “zakačim” ponešto/nekog. A onda se kajem što se ne čuvam k’o svi pametni ljudi i ne razmišljam o posledicama. Tek kad zaboli, znam da sam preterala.
E, pa neću više. Što ja da budem bolešljiva kad sam dovoljno inteligentna da se brinem sama o sebi. Što da me drugi opominju, kad mogu da mislim svojom glavom.
A ovaj februar baš nekako promenljiv. Najlakše čovek nadrlja po ovakvom vremenu. Evo i mene strefilo. Oporaviti se ne mogu. Mene je lično dotuklo konzumiranje alkohola. Moju drugaricu zabranjeno voće, a ortaka neupućenost. Nastradaše nevini. Bili u našoj blizini, a nisu znali šta vučemo za sobom. Ako nas i proklinju, nismo krivi, pa nismo ni mi to hteli, samo smo se previše opustili.
Kako bi se žargonski reklo – nas blam, a njih transfer blama. Još gore oboljenje, snosiš tuđe posledice. Onda skapiraš onu maminu: “Čije ja grehe ispaštam?”
I nema nazad. Ako si slabašan, ovaj osećaj se vraća do kraja života i nikad se ne zalečiš. Ako si jak, prođe malo pa “Jovo nanovo”, zaboraviš kako ti je loše bilo pa sve ispočetka. Ako imaš sreće, nikad ne osetiš, a ako previše vodiš računa – ne uživaš u životu.
Super je što smo se privikli na epidemiju, pa po principu “Kud’ svi tu i mali Mujo”, odležiš kući i u suštini jedva čekaš opet da izađeš, pa ako je suđeno…
Nisam vična da preterano razmišljam o čuvenom “sutra”, al’ moram priznati da sam znala kad da stanem. Sad me nešto omelo. Zaboravih na led u čaši i samo se dolivah. I evo me sada kući. Nemam snage da izađem, pričam sa ljudima, objašnjavam šta mi je, pravdam se da sam vodila računa i da ne znam otkud sve to tako odjednom da mi se dogodi, pa čekam da prođe par dana sa telefonom na silentu i idealnim porodičnim odnosima, jer je (bar kod mene) kad detetu nešto fali, mama tu da skuva čaj, spremi sobu i ublaži bol.
Jao, ja baš neću da odrastem. Onda bih morala sama da se nosim sa svim tim. Ovako se sakrijem. Čekam da prođe. I komuniciram samo sa onima koji prolaze kroz isto. Drugi me ne bi shvatili. Ne bi se ni potrudili. Ili bi ih baš bilo briga, nisam njihovo dete.
I tako. Čisto da ispoštujem naslov dela o mojoj (vašoj) unutrašnjoj borbi, evo otprilike kako bi glasila etimologija ove nemani: “SRAnje napravih, pa mi se svašta po glavi MOTA.” Uvek smo sami sebi krivi, čak i kad smo zaraženi. Bitno je i s kim i gde i šta i kako.
Marina Sekulić je student novinarstva. Uvek nasmejana, retko romantična al’ večito zaljubljena. Obožava putovanja i želi da vidi ceo svet. Najviše na svetu voli svog “alfa mužjaka” (čitaj: bišona) i ne može da zamisli život bez njega. Trudi se da joj svaki dan bude poseban, i zahvalna je što je okružena ljudima koji joj to i omogućavaju.
