Poslednjih godina veoma je aktuelna tema eutanazije i to što je u nekim zemljama nedavno ipak prihvaćena. 2002. godine, Holandija je bila prva zemlja koja je legalizovala eutanaziju, a do danas legalizovana je još i u Belgiji, Luksemburgu i Švajcarskoj.
Reč eutanazija potiče iz grčkog jezika i označava “prijatnu smrt” a danas se koristi kao termin za okončanje života neke osobe u njenu korist, uglavnom da ne bi dalje patila, “smrt iz milosrđa”.
Nedavno je u Nemačkoj bio slučaj starije žene koja je imala rak i nije mogla biti izlečena, trpela je svakodnevne jake bolove i znalo se da neće više moći da napusti bolnicu i živi ponovo bez medicinske nege. Želela je da umre, razgovarala sa svojim mužem i zaključili su da je to najbolje rešenje. Žena je zamolila doktore da prestanu da joj daju lekove i puste je da umre. Doktori se na to nisu usudili jer to po zakonu nije dozvoljeno – oni bi bili krivično proganjani da su to dozvolili. I iako žena nije više želela da prima lekove koji je održavaju u životu, bila je primorana na to i patila je želeći da umre, što nije bilo moguće. Ona se tokom svoje bolesti borila da se zakon koji bi dozvolio eutanaziju usvoji da bi i njoj slični mogli da umru dostojanstveno, ali još uvek nije uspela. A njen slučaj jedan je od mnogih, ni prvi ni poslednji.
Mnogima poznato ime je Vensan Ember (Vincent Humbert) iz Francuske. Pošto mu nije preostalo ništa drugo, Vensan je pisao tadašnjem francuskom predsedniku, Žaku Širaku, moleći ga da mu dozvoli da umre. Pismo je pisano 2002. godine. U svom pismu objasnio je da ima 21 godinu i da je dve godine ranije doživeo saobraćajnu nesreću posle koje je devet meseci bio u komi, a otkad se probudio jedino što mu je ostalo je sluh; svi vitalni organi osim mozga bili su oštećeni. Pismo je pisano tako što je on svojim palcem svako slovo dodirivao, a medicinska sestra pored njega zapisivala, pošto je palac desne ruke bilo jedino što je još mogao da pokreće. Želeo je da umre zbog sebe, ali i zbog svoje majke koja je svoj život napustila da bi bila sa njim u bolnici, a on je znao da tako neće moći još dugo. A svoj život u bolnici bez nje ne bi mogao da zamisli.
Napisao je da svi punoletni pacijenti koji su zdrave pameti odgovorni su za svoje postupke i imaju pravo da odluče da li hoće ili neće da nastave da žive. (celo pismo možete naći na news.bbc.co.uk )
“Vi imate pravo da pomilujete, ali ja tražim pravo da umrem.”
Ipak, njegov slučaj zaključen je time što mu je majka dala preveliku dozu lekova i pomogla da umre, a zatim je optužena za ubistvo. U Francuskoj je pokrenuta velika diskusija o eutanaziji. Pre nego što je umro, na isti način na koji je napisao i pismo, Vensan je i napisao knjigu u kojoj opravdava eutanaziju.
Pitanje eutanazije veoma je kompleksno sa obzirom na argumente iz različitih uglova: religijskog, sociološkog, psihološkog, kao i političkog. Primeri najjasnije pokazuju opravdanost eutanazije, ali jaki argumenti postoje i protiv nje.
Jedan od glavnih argumenata protiv, a time jedan od glavnih razloga što eutanazija nije prihvaćena u mnogim državama, između ostalog i Italiji, je crkva. Stavovi crkve veoma se protive eutanaziji jer je hrišćansko uverenje da je život božanski dar i da čovek nema pravo da ga oduzima jer ga nije ni stvorio. Kao i samoubistvo, eutanazija se smatra grehom.
Takođe u vezi sa samim zakonskim definisanjem mogu se javiti problemi, tačnije, u kojim slučajevima se pristanak osobe na smrt može prihvatiti a u kojim ne. Osobe koje žele smrt mogu biti u trenutku kada daju pristanak ne sasvim sigurne, mogu ga dati pod pritiskom dugih osoba ili doktora, njihova odluka da umru može biti samo trenutna faza ili jednostavno mogu biti ne pri čistoj savesti. Uostalom, svaka depresivna osoba mogla bi se tako smatrati pogodnom za eutanaziju, a to svakako nije cilj.
Postoji više vrsta eutanazije: aktivna, pasivna i pomoć pri samoubistvu (“assisted suicide”). Aktivna je namerno preduzimanje mera koje bi okončalo život pacijenta, pasivna označava prekid nekog tretmana koji održava pacijenta u životu, a poslednja označava pomoć u tom smislu što se pacijentu omoguće uslovi i sve što mu je potrebno da bi mogao sam sebi da okonča život.
U većini evropskih zemalja nijedna vrsta eutanazije nije dozvoljena.
Šantal Sebir (Chantal Sebire) iz Francuske imala je strašno deformisano lice, prouzrokovano jednim retkim oblikom raka koji je imala. Zajedno sa svojom porodicom borila se za to da joj daju smrtonosnu dozu lekova, ali sud to nije odobrio. Posle nekoliko dana pronađena je kod kuće mrtva. Autopsija je pokazala da nije umrla prirodnom smrću. Ni posle njene smrti 2008. godine eutanazija u Francsukoj nije odobrena, mada je diskusija ponovo pokrenuta.
Prema jednoj britanskoj studiji preko 80% ispitanika bi eutanaziju odobrilo ako se radi o pacijentu u komi i ako se zna da se više neće probuditi. Pacijent ne može sam da odluči, ali ako se njegova rodbina složi, ovakvu smrt bi opravdali. A takođe smatraju da bi bila opravdana u slučaju bolesnika koji pate od neizlečive bolesti, a trpe velike bolove.
Već manje od 50% odobrilo bi eutanaziju u slučaju da se pacijent ubije ako jeste u komi, ali ne na aparatima, ili kod bolesnika koji pate od neizlečive ali ne preterano bolne bolesti.
Manje od 15% bi odobrilo eutanaziju ako pacijent nije bolestan fizički, ali jednostavno želi da umre.
Generalno, samo 5% ispitanika odlučilo se katogorički za ili protiv eutanazije, principijelno – bez osvrta na primere. U ostalim slučajevima, smrt treba dozvoliti ako… Ali teško je odrediti meru bola, odlučiti koji je “izdržljiv” bol, a koji bi bio dovoljan razlog za eutanaziju, pa čak i jačinu želje za umiranjem. Psiholozi vide razlog prestanka želje za životom pre u depresiji nego u samim fiziološkim nedostacima: da li onda odobravanjem eutanazije treba svakoj depresivnoj osobi koja to poželi dozvoliti da umre?
Bojana Ilić je studentkinja germanistike i danskog, obožavateljka Nemaca i nemačkog jezika, plavih ljudi i sladoleda! Zapravo obožavateljka svih jezika, sa misijom da govori barem 8 (uskoro). Kažu kreativna, ona bi pre rekla šarena. Jer život je šaren…
