Ne znam šta da mislim. Probam ja da mislim nešto, ali slaba vajda. Teoretičari zavera imaju razne (i različite i oprečne) stavove i iznose ih sa punim ubeđenjem, a bogami i autoritetom. Čak i među lekarima ima onih koji tvrde da je pandemija masovna manipulacija. Psiholizi upozoravaju da je duševno zdravlje u opasnosti, jednako kao i telesno. Šveđani sprovode taktiku sticanja kolektivnog imuniteta, u fazonu, ko živ, ko mrtav. Mi imamo Sajam da nas užasava do srži i penzionere pod staklenim zvonom i vlasnike pasa koji lude od frustracije zajedno sa svojim ljubimcima. Imamo i vernike, koji se svi pričešćuju jednom kašičicom i tvrde da postoji anđeo zadužen za dezinfekciju. Imamo čuvare zdravog razuma, koji upozoravaju da čovek i dalje mora da rasuđuje, kao što je uvek i činio, da kritički misli i odvaja žito od kukolja, što će reći neverovatne priče od verovatnih, istinite informacije od lažnih.
Do pre neki dan sam mogla da se zakunem da spadam u ove poslednje. Sad bih mogla i da se prekrstim, za svaki slučaj. (Kad biste znali koliko hejtujem crkvu i popove, osetili biste težinu mog sarkazma.)
Dakle, zdrav razum nije dovoljan u ovoj situaciji. Vidim da ljudi pucaju – stešnjeni smo i zaustavljeni i nemamo kud. Svaka taktika bekstva od sebe je unapred osujećena, suludo je i pokušavati. Teško je i onima koji se suočavaju sa sobom svakog dana, koji imaju praksu i disciplinu samospoznaje, kao i onima koji se osećaju zarobljeno, besni su, unezvereni i hteli bi nekog da okrive. Vidim da svi koji imaju nešto da kažu, govore bez ustezanja, zastupaju svoju istinu, nude svoju perspektivu, kao da im je sve jasno i da tačno znaju šta da misle. Vidim da svaka lična jasnoća doprinosi opštoj konfuziji.
Danima sam samo slušala, posmatrala i primala utiske. Prestala sam da mislim i da pokušavam da rasuđujem, kao što obično radim, koristeći zdrav razum u saradnji sa osećajem. Sto puta sam pomislila, slušajući nekog uverenog u svoju istinu “ovo skroz ima smisla”. A neke od tih smislenih stvari argumentovano izražavaju potpuno suprotne stavove. Danima sam se osećala kao u snu u kome pokušavam da trčim kroz vodu. Ili da viknem jako glasno, uspevajući samo da zakrkljam. Kao da u najgušćoj magli pokušavam da se uparkiram u rikverc. Kao da vozim bicikl, bez ruku i žmureći. Moj um se zbunjeno sudarao sa raznim jasnoćama, prepoznajući svaku i ne prepoznajući ni jednu do kraja. Onda sam odustala i prepustila se, poput loptice u fliperu. I odjednom, tilt! Pit stop! Svi okidači blinkaju i pište.
