Jebote, sve je istina. Svi su u pravu. Zato sve ima smisla. Izgradili smo protivprirodnu civilizaciju i da, to ima veze sa strujom i štetnim elektromagnetnim zračenjima. Toliko se pričalo o tome kada je počelo masovno uvođenje mobilne telefonije, a sada se već godinama ne priča ništa. I naravno da se pandemijom manipuliše, u duhu te iste civilizacije, zasnovane na preuzimanju moći, diktaturi i ispiranju mozga. I naravno da su Šveđani u pravu, oni imaju drugačiji majndset, kolektivno. Oni pristupaju temeljnim vrednostima – počev od gajenja dece, vaspitanja i obrazovanja, do ekonomije i politike – drugačije od nas. Kad bi u našim obdaništima odjednom počeli da puštaju decu da skaču po barama i valjaju se po blatu, neko bi završio na lomači. Ludi severnjaci isto nemaju pojma da može da ih probije promaja i da se ukoče, ili da ne smeju da izlaze napolje sa mokrom kosom, jer će dobiti upalu mozga. I oni čuče na promaji, dok im ledenice vise sa mokre kose i nije im ništa. Verovatno ne dobijaju ni temperaturu od živog krompira. Ali, na ovim prostorima su verovatno zabeleženi i smrtni slučajevi uzrokovani promajom, mokrom kosom i živim krompirom. Zato ovde imamo anđela koji liže kašičice ili ih steriliše svojim anđeoskim dahom, ili posipa vernike anđeoskim prahom, a imamo i domaćice koje sve prskaju asepsolom – i znate šta? To radi. I anđeo i asepsol. I psiholozi su u pravu kada nas upozoravaju da čuvamo duševno zdravlje i stabilnost, jer se nalazimo u kolektivnoj psihozi. Strahujemo. Svi se plašimo smrti, bili toga svesni ili ne.
I sve nam je to potrebno – i dezinfekcija i vera u anđele i povratak prirodi i novi svetski poredak i terapeutske seanse i sarkazam i otpor… Sve. Ali ne da bismo odabrali jasnoću koja nam se najviše sviđa (jer neke su prosto ogavne, dok su neke druge samo totalno čudne), nego da bismo sve to objedinili. Vreme paradoksa kulminira baš u naše doba, u ovom trenutku i mi imamo privilegiju da učestvujemo.
Moje pitanje je, šta ako sutra treba da umrem? I osećam da je to pitanje za svakoga. Da ga svako sebi postavlja, svesno ili nesvesno, akcentujući ovaj ili onaj aspekt tog pitanja. Svest o smrti je pročišćavajuća, čim odmakneš dalje od straha.
To pitanje često sebi postavljam i o njemu raspravljam sa bliskim osobama. Nešto pre ovog vanrednog stanja, prijatelj me je pitao šta bih radila da znam da mi rok ističe za par meseci. Rekla sam mu da bih radila isto što i svakog dana. I to je sve što znam, a za to mi ne treba nikakvo razmišljanje i rezonovanje (čije mi nekorišćenje sve bolje ide). Ne mogu ništa da izdedukujem i izlogikujem, jer ne mogu ništa da izdvojim i označim. Sve ide zajedno, i ide sve brže.
A gde ide? Evo, ne znam, bogumi.
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
