Imate osećaj da vam se toliko toga dešava, a ipak, to je jedna ravna linija, u suštini. Jer, dešavaju vam se iste stvari, koliko god dinamične bile. Periodi sumanute aktivnosti se smenjuju sa periodima iscrpljenosti, učestvujete, funkcionšete, u akciji ste, pa se malo isključite i onda osetite kako biste voleli da stvarno možete da se isključite. Ne da se izgubite u snu, nego u ništavilu. Da se odmorite od postojanja, od svesti o sebi, od pokretanja, razmišljanja, govorenja, od osećanja i proživljavanja. Dobro, umorni ste. Ali taj uznemirujući osećaj potrebe da se od svega odmorite, govori da ste se malo zaglavili. Stagnirate. Nema pomaka, iako se neprekidno krećete. Možda zaista većina ljudi tako živi i možda je ta rutina i svakodnevica ono što se smatra normalnim. Ali ako se vi osećate kao da više ne reagujete na sopstveni život, kao da ni u čemu ne vidite izazov i kao da se sve odvija samo od sebe, verovatno možete nešto da učinite. Za početak da sagledate koji su to mogući razlozi stagnacije, kojih možda niste svesni.
Vaš izbor je prihvatanje, a ne razvoj
Prihvatanje je zakon ljubavi, ali kada ono dolazi kao čin ljubavi prema sebi, neminovno se razvijamo. Međutim, ako prihvatamo stvari kakve jesu u smislu mirenja sa situacijom, koja nas možda nadilazi svojim intenzitetom, zahtevima i dinamikom, to ne činimo iz ljubavi prema sebi. To je linija manjeg otpora. Možda se mirimo sa brzinom, jurnjavom, preopterećenošću, nastojeći da koliko god možemo iznesemo sve obaveze dnevno, a možda se mirimo i sa potpunim nedostatkom smisla u životu koji je pun svega, osim što nas ničim ne ispunjava. Mirenje sa nezadovoljstvom, donosi samo još više nezadovoljstva. Nastojanje da osmislimo svoj život, pa makar to značilo da prepolovimo svoju uključenost u sve moguće tokove, doneće nam razvoj koji će nas uključiti u neke druge tokove.
