Budilnik zvoni. Još jedan surovi početak dana. I tako pet ili šest dana u nedelji, pet ili šest dana uzastopno. Pitam se ima li tome kraja?
Budilnik i dalje zvoni. Ali neću da se budim, hoću nazad u san. Pravi san. Jer snovi na javi su varke, uljuljkuju, zavaravaju, a onda te hladno bace na tlo. Znam to, padala sam često. I ovog jutra scenario je isti.
Ustajem na levu nogu, bukvalno, i započinjem svoj mali, jutarnji ritual. Ništa spektakularno. Svodi se isključivo na užurbano spremanje za fakultet i nezaobilazno kašnjenje. Kiša, o da, jagodica na šlagu. Raspremam se, uvlačim u pidžamu i zavlačim pod topao jorgan. Hej, obaveze, danas neću kasniti. Zapravo, danas neću doći!
Zvuči savršeno, zar ne? Ipak, negde na pola puta izmedju svlačenja i navlačenja odeće, misao dođe kao otrežnjenje: Imaš dvadeset godina. Vreme ti leti. Vreme? Vreme!!! O ne! Ponovo ustajem svesna činjenice da i dalje kasnim.
“Vreme ne postoji, postoji samo trenutak, a u tom trenutku je sav naš život. I stoga u taj trenutak treba da uložimo svu svoju snagu.” (L. N. Tolstoj)
Ali, da li je to zaista tako? U jednom trenutku svako od nas poželi da vreme stane. Zarad večne mladosti, dobrih vibracija koje nosi sa sobom, osećaja da u tom trenutku možemo sve. Kozmetička industrija preporučuje korišćenje raznih krema, lifting, zatezanje lica, terapije ove ili one vrste, a mi sami sebi preporučujemo šta? Pa, recimo samo dovoljno sna za odmoran izraz lica i snage da preguramo predstojeći dan. San? Zar to nije ono što nam tako fali? U trci sa vremenom neizostavno gubimo sami sebe. A gde je u svemu tome ono: “Živi svaki dan kao da je poslednji.”
Čini se nemoguće ispuniti takva očekivanja koja sami sebi namećemo. A onda se uhvatimo u koštac sa vrtlogom jednoličnosti i stigne nas umor od svega. Tada se javlja čeznja za izgubljenim vremenom.
Koliko smo samo puta izgovorili čuvenu rečenicu: Eh, da su mi te godine, a ova pamet. Gde bi mi bio kraj?
Koliko smo samo puta poželeli da vratimo vreme unazad i ispravimo učinjene greške? Čini se bezbroj. Ipak, sećanje na patnju udvostručuje sreću.
Šta bi bilo kad bi bilo… dovoljno vremena da uradimo sve što smo zamislili? Dovoljno trenutaka da svoj život ogrnemo velom ispunjenosti. Dovoljno mudrosti da ne činimo greške zbog kojih bi se kasnije kajali. Dovoljno svega da bismo sačuvali sebe?
“Vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leđa, da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kada iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna usklađenost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana.” (Kristijan Grendal)
Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.
