Ok, češalj, činijica neka da u njoj umutim farbu, rukavice, hidrogen, čekaj, čime ću da je nanesem? Četkom za farbanje, naravno. Hmm, ah, da, imam onu četkicu za premazivanje pečenja, koju sam dobila uz nešto što sam kupila nekad i nikad je nisam koristila, jer nikad nisam pekla pečenje, a jesam tada pomislila – ovo je kao četka za farbanje, možda će poslužiti nekad. Idemo.
Pola sata kasnije, sipam farbu iz činije na glavu nagnuta iznad kade i utrljavam je kao šampon, psujući četkicu i podrastak i farbanje i rešavajući da se ošišam na keca i pustim sivilo da izraste. Logorašica da budem, kad sam već u izolaciji.
Dobro, sad čupanje dlakudža. Činijica sa voskom greje se u šerpici sa vodom. Nanosi se nekim drvenim štapićem, kao onaj od sladoleda. Nemam. Hmm, hmm, hmm, aha! Imam malu varjaču, slatku, drvenu, sa kratkom drškom. Jbt, nisam ni znala šta sve imam u kuhinji, odnosno, za šta mogu da mi posluže stvari kojima se nikad ne služim u kuhinji!
Pola sata kasnije stružem ostatke voska sa osetljivih delova, krv curka u nekoliko potočića niz noge (odakle mi ideja da oštrim žiletom ne možeš da se posečeš?!) i psujem kroz zube, rafalno. Nisam ni znala kakav repertoar imam! Valjda neće kosa da mi otpadne, dok saniram ovu klanicu, jbt!
Pola sata kasnije, puna sebe (i svežih krastica po nogama) divim se nijansama i prelivima – od žute, preko bele, do platinasto sive – koje sam postigla farbanjem. Da sam htela ovako da se ušarenim, ne bih uspela. Pravi umetnički eksperiment. Sloboda izražavanja. Ide mi uz ličnost.
Klik – evo ga. Ego je upao na mesto, skala samopouzdometra je poskočila, pipka crveno. Mažem se mlekom za telo, krastice mestimično ponovo krvare, upijam curkanje toalet papirom i osećam kao da sve držim pod kontrolom.
Uspelo je. Uz male žrtve, ali božemoj, praksa dovodi do savršenstva. Sledeći cilj – mesim hleb. Pfff, nebo je granica!
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
