Kada dođe decembar nekako prirodno rekapituliramo kakvi su bili meseci iza nas, šta smo novo otkrili, zavoleli, šta ili koga prestali da slušamo, u čemu se pronašli. Zaokruživanja i rekapituliranja ne zaobilaze ni modnu industriju, i sada kada malo bolje, i sa malo veće distance pogledamo, 2018. godine, dizajneri su imali pogled daleko, daleko u budućnost. Oni nisu samo predviđali trendove, već intergalaktičku budućnost u kojima će trenutni parametri “normalnosti” biti davno zaboravljena prošlost. Njihove revije nisu bile samo predstavljanje onoga što ćemo nositi već prava futuristička proročanstva kako bi naša tela, tela ljudi, mogla da izgledaju kroz nekih 1000 godina. To kao da je bilo osnovno pitanje oko koga su mnogi kreativni umovi pleli i razrađivali svoj kolekcije istražujući mogućnosti anatomije kroz fizičke, telesne, manipulacije i na svojim pistama predstavili priličan broj post-human manekena i manekenki. Već neko vreme se na piste i u kolekcije infiltriraju Matriks uske naočare ili tehnološki inovativni materijali i komadi, i sve je primetnije da je upotreba tehnologije u kreiranju novih kolekcija sve pojačanija u svim modnim centrima, ali ove godine dizajneri su otišli i korak dalje, terajući nas da se zapitamo, šta ako i samo telo nastavi da se modfiikuje, ne samo trendovi? S obzirom na to da tehnologija toliko brzo napreduje uopšte nije teško zapitati se da li je realnost koju nude Xander Zhou, Gucci, ili Dior možda zaista kolektivna, realtivno bliska budućnost?
