Lakše je kad se zaljubiš u nekog glumca, muzičara, pisca, pa i ne očekuješ da možeš da dopreš do njega, a ako si u prilici da dobiješ autogram, umireš od sreće – obožavanje nedostupnog se mnogo lakše podnosi nego prosto odbijanje nekoga ko ti se sviđa, a ti njemu ne. Dobro, malo je nezgodnije od sviđanja – u koga si zaljubljena, a ti njega ne zanimaš. Ukoliko nisi prošla kroz ovo iskustvo u pubertetu, stići će te kad tad, jer to spada u ukupno ljubavno iskustvo.
Priznaješ sebi da si zaljubljena
Negde u sebi znaš da nemaš šanse – srećno je oženjen ili zauzet, ili si već imala prilike da se uveriš da nisi njegov tip i da mu ne skrećeš pažnju – on je ljubazan i komunikativan, ali ništa više od toga. I ne želiš da misliš o njemu, jer ne želiš da investiraš osećanja u izmaštani projekat. Ali, u tvojoj glavi, priča je već počela i ne možeš da je zaustaviš. Misliš na njega. Sanjaš ga. Zaspivaš i budiš se sa njim u mislima. Kad ga sretneš, odseku ti se noge, zadrhti ti u stomaku, probode te u grudima. Ne vredi da lažeš sebe, to je to. On ti se sviđa. Ma ne vredi ni toliko da lažeš sebe. Zaljubljena si, iako ti se to uopšte ne sviđa.
Odmeravaš mogućnosti
Pokušavaš da razmišljaš realno. Procenjuješ ono što bi možda mogla da dobiješ i ostvariš. Proučavaš ga i smišljaš strategije. Toliko si već saznala o njegovom karakteru i navikama, da tačno znaš šta bi ga nerviralo, šta bi mu bilo potpuno odbojno, a šta bi ga zainteresovalo. Poznaješ njegovo kretanje tokom radnih dana i vikendom i znaš gde i u koje vreme ima najviše šanse da ga “slučajno” sretneš. Ne, ne uhodiš ga i nisi psihopata. Samo proučavaš teren i procenjuješ svoje mogućnosti, jer sad, kad si priznala sebi da si zaljubljena, valjda nećeš samo da sediš i uzdišeš?
