Jutro. Budi me strašna glavobolja i tešim se kako će šolja kafe uspeti da je zaleči ili bar zavara. Posežem za teglicom kafe, kad tamo – iznenađenje. Pitam se, da li haluciniram? Da li mi tegla priređuje prvoaprilsku šalu? Prazna je! Navlačim kućnu haljinu u nameri da odem do kioska i kupim je, međutim, u povratku neću moći da se nosim sa stepenicama do petog sprata. Nemam snage da se borim s njima.
Izlazim iz zgrade ipak rešena da jutarnju kafu ispijem u najbližem kafiću. Na putu do njega, zbog nedostatka kofeina, gospođica glavobolja postaje toliko odvažna da joj hrabrost doseže neslućene razmere. Napokon, stižem i sedam u baštu. Glavobolja koja me proganja kao da lagano iščezava. “Još malo. Još samo malo”, govorim u sebi. Naručujem tursku kafu i strepim da li će biti krojena po meri mojih trenutnih potreba.
Bitna je veličina!
Konačno! Njeno visočanstvo je ispred mene. Palim cigaretu, prinosim šolju usnama i ne verujem – glavobolje nema. Nestala je. Zbrisala! Pobednički, zadovoljno se osmehujem i još zadovoljnije uzdišem zbog čega me okrzne poneki pogled onih što vole da zabadaju nos u tuđe poslove.
