Ah, oni su rođeni vozači. Gas im je u krvi. Vole brzu vožnju. Naglo kočenje, da zaškripi. Uletanje u krivine. Iskusniji među njima vole da koriste ler na nizbrdicama, kad imaju dovoljan zalet. Štedi se gorivo. A umeju i da koče motorom, prebacivanjem u niži stepen prenosa. Naglo kočenje samo u iznenadnim situacijama i nepredviđenim okolnostima. Možda su oni brižniji vozači, ali su kalkulanti. Više vole ler, nego da dodaju gas. Uhvate zalet i onda odmaraju. Sa naše tačke gledišta, zabušavaju. Voze se na slavi koju su osvojili na početku. Smatraju da ne moraju da se trude. Da su sakupili dovoljno poena koje sad mogu mirno da troše, jer zašto bi se trudili, kad sve ide samo.
Samo, ništa ne ide samo. Tojest, ono što pustiš da ide samo, vrlo uskoro izgubi pravac, pa umesto kuda mi hoćemo, prosto ide nizbrdo. Dok se ne zaustavi i onda više ne ide nikuda.
A kuda mi to hoćemo da nas naša vožnja odveze? Gde pokušavamo da stignemo?
Pa, uglavnom tamo kuda oni uopšte nisu namerili, kada su se povezli sa nama. Rekli su sebi, pa dobro, idemo da vidimo dokle će da ide. Ah, to isto smo i mi kazale sebi, ali za razliku od nas, oni su mislili ozbiljno. Bukvalno.
Jer, ako oni primete da ne ide, jednostavno završe vožnju. Osim ako u samom startu nisu nagazili žestoko, vozili rizično i uzbudljivo i onda odjednom ukočili. Jer im je dosta vožnje sa nama. Nisu nikad ni mislili da to treba da bude put oko sveta. Njihova maršruta je krivudava, neisplanirana i nasumična, ali je veoma precizno obeležena tačkama A iz kojih kreću i tačkama B do kojih stižu. Često, od A do B nemate vremena ni da ogladnite.
