Deset godina nakon snimanja poslednje epizode serije “Prijatelji” u njujorškoj četvrti Soho otvorena je replika kafića “Central Perk“, koji je bio mesto okupljanja glavnih junaka. Svi koji se nađu u Njujorku do 18. oktobra, imaće priliku da uživaju u besplatnoj šoljici kafe, koju im možda posluži i čuveni Ganter, odnosno glumac Džejms Majkl Tajler, koji će se nekoliko puta pojaviti. Ispred ovog mesta već stoje redovi fanova, koji strpljivo čekaju da uđu, zato što samo pedesetoro njih može istovremeno da bude unutra.
S’ druge strane okeana, tačnije kod nas, ova serija se po ko zna koji put reprizira. I opet je jako gledana. I opet ljudi prepričavaju anegdote Rejčel, Monike, Fibi, Rosa, Čendlera i Džoija.
Zato i mislim da “Prijatelji” nisu samo televizijska serija, nego fenomen. Jer ne znam kako drugačije da objasnim da nam nisu dosadili likovi, enterijer u kojem je snimana, zapleti koje svi dobro znamo,ali ih iz epizode u epizodu uporno gledamo.
Možda je stvar u dobrom odabiru glumaca, koji su savršeno dočarali karaktere likova koje glume. Ili u njihovim međusobnim vezama. A možda je to iskreno prijateljstvo između tri žene i tri muškarca, toliko neuobičajeno u današnje vreme, ono što nas stalno vezuje za male ekrane, kad god čujemo prve taktove naslovne numere “I’ll be there for you”.
Neko bi rekao i da je niz komičnih replika zaslužna za toliku popularnost serije. Ipak, da se ne lažemo, bilo je serija i serija koje kao i “Prijatelji” spadaju u kategoriju “sitkoma“, odnosno situacionih komedija. Međutim, ja danas pišem o “Prijateljima”, a većini tih drugih sam i naslove zaboravila.
Bilo kako bilo, ako ste u Njujorku, šta da vam kažem osim da pokušate da se progurate i popijete jednu kaficu na čuvenom narandžastom trosedu. Nama u Srbiji “Prijatelji” neka budu i dalje dnevna doza smeha. Tako se i ja, samo dok pišem ovaj tekst, smejem onoj sceni kada Džoi treba da nabroji sve američke države, a Čendler ga podseća na Jutu. Na to mu Džoi samouvereno odgovara: “Ej nema izmišljanja!”
Olivera Denčić
