Filip Grujić, autor romana „Podstanar”: „Haos grada mi pruža unutrašnji mir”

Odakle se javila potreba da se baviš baš tematikom romana „Bludni dani kuratog Džonija“ i „Podstanar“, a ne nekom drugom? Za one koji ih još nisu čitali, šta oni poručuju?

Iskreno, nisam siguran zašto baš ta tematika jer u toku pisanja ne mogu da utvrdim šta suštinski želim da kažem. Tek kad dođem do određene celine retroaktivno shvatim šta sam želeo da predstavim. Nemam primarnu ideju kad počinjem da pišem. Nakon što sačinim prvih pet stranica, tek onda lovim šta sam hteo da kažem. Nisam preterano sistematičan. Pustim da početak otplovi, pa ga kasnije kratim, rušim.

Mislim da je u oba romana zastupljena potraga za samopronalaskom, a to se i neće promeniti dok ne pronađem sebe – a to bi trebalo da se desi s godinama i iskustvom koje će me postaviti na određeni put. U „Džoniju“ je to put odrastanja i potraga za ocem, dok je u „Podstanaru“ zastupljen više intimni, emotivni put koji bi mu doneo određeni smisao, kao i potraga za odgovorima koji se nađu na mestima na kojima najmanje očekuješ. „Podstanar“ je priča o čoveku koji je podstanar u ljubavi, na poslu, kod kuće. On nema ništa svoje – a dok nisi svoj, ništa nije tvoje. Taj roman mi je doneo otkriće da je takvo stanje u redu. Šta bude – bude. Šta god da se planira završi se na nivou ponovnog traženja.

Prvo ću se i usmeriti na „Podstanara“, budući da je novijeg datuma. Na samom početku radnje, protagonista stiže u grad i traži stan. Zašto smo uskraćeni za njegovo ime i poreklo?

Klasična i savremena književnost je u velikoj meri bazirana na tome kako nas je prošlost definisala. Devedesetih smo imali ratove koji su našu književnost usmerili ka tome da krivicu prebacujemo na istoriju. Stalno krivimo prošlost i obraćamo joj se, a s druge strane iz nje pokušavamo da izvučemo nauk. Spadam u posleratnu generaciju, ali – kad bolje razmislim – svaka generacija u Srbiji je posleratna. Nisam želeo da se bavim prošlošću. Želeo sam da stvorim čoveka koji postoji sad, u ovom trenutku. On može da nema ime i prezime, poreklo, stan. To su sve bitne stavke, ali šta bi bilo kad to ne bi bilo bitno? Oblikuje te porodica, država, istorija, ali pojedine stvari su samo tvoje. Lik može biti uzbudljiv i bez prošlosti. U toku pisanja, on dobija i svoju prošlost, sadašnjost i budućnost.

Da. On sebe seli. Za sobom ostavlja stvari po stanovima. Ja sam, na primer, za sobom dosad ostavio tri dušeka, prethodno kupivši istovetna tri modela.

Pitaću te i o tvojim stanovima, ali pre toga – kako bi opisao svog junaka? Misliš li da je dobar čovek?

A šta ti misliš – da li je dobar čovek?

Pa… Nisam siguran. U pojedinim trenucima me je mnogo nervirao. (smeh) Na primer, ne volim kad je osoba u ljubavnoj vezi, pa misli da mu niko drugi nije potreban; čak ih i svesno odbacuje. To ne podnosim. Šta će da radi kad toj vezi dođe kraj?

I ja to ne podnosim. Ipak, svi to rade u nekom trenutku. Da li je on dobra osoba ili nije – ne znam. Ne znam to ni za sebe da kažem. U pojedinim trenucima postupam izuzetno plemenito, a u drugim ne. Sve to ide u rok službe čoveka. Ne znam nijednu osobu koja nekad nije postupila loše. Mislim da niko za sebe ne misli da je loša osoba do kraja, dok je drugima to seksi, pa kažu kako je „zeznut“, „težak“, „ne preza ni od čega“. Pitanje je šta je to što uopšte definiše dobru osobu…

Tim povodom pišeš: „…dakle, pretpostavio sam da sa Sonjom neću više biti usamljen i stoga sebi mogu da priuštim da sve ljude-grejače, koji me zabavljaju samo kad nema ko drugi, odbacim.“ Zašto protagonista razmišlja na taj način? Šta znači termin „ljudi-grejači“?

Svaka potraga podrazumeva popunjavanje određene rupe, pa postoje duboka prijateljstva koja nisu uslovljena trenutkom. Ali, postoje i oni ljudi koji su ti bitni u pojedinim fazama života – na primer, kad ti je u momentu potreban izlazak, ili kad slučajno nađeš nekoga s kojim ćeš da pričaš umesto da plaćaš psihoterapeuta. Otvoriš se nepoznatoj osobi i ona ti u tom trenutku znači. Kad taj trenutak prođe – tu osobu odbacuješ, ali se ponekad dešava i da je zadržiš u svom životu. Isto ona postupa i prema tebi. To su ljudi koji te „greju“, „ljudi trenutka“. Isto se dešava i u ljubavnim odnosima.

Šta misliš, šta je protagonista, nakon kraja romana, uradio sa svojim životom?

Verovatno je postupao isto kao i do tada, ali smatram da se razlika ogleda u novom pitanju – kako se on oseća povodom toga? Jednu stvar je rešio, i moći će da radi isto što i do sada, ali bez tereta – dok ne naleti na novi teret.

A koju je stvar rešio?

Pomirio se sa strahom od običnosti, od identiteta, od građenja sebe da mora da bude unikatan. Zapravo, postoji veoma mali broj neobičnih ljudi. Moj junak neće biti Bil Gejts, ali će moći da diše – a nekad je to sve što je potrebno.

Da se vratimo na tvoje stanove. Roman „Bludni dani kuratog Džonija“ posvetio si „stanovima u kojim si živeo, u nadi da nikad neće ostati prazni“. U koliko stanova si živeo i koga bi sad voleo da vidiš u njima?

Da, ispalo je kao da sam anticipirao budućnost, jer u tom trenutku nisam živeo u većem broju stanova. Do promocije „Džonija“, koja se desila pre četiri godine, živeo sam u četiri stana. Dva u Novom Sadu, i dva u Beogradu. U vreme promocije, živeo sam u drugom stanu u Beogradu. Uvek sam se nadao da će neko popuniti prostor iz kog sam otišao. Da li je to slovenski sentiment vezivanja za ambijent koji zapadnjaci nemaju, ne znam, ali znam da sam u Beogradu od tada promenio čak sedam stanova.

Znači, posvetu si opravdao u potpunosti.

Apsolutno. Mislim da će ti stanovi predstavljati moju večnu inspiraciju. Kad sam ih napuštao – u pojedinim sam zaplakao, jer tom kutku daješ nešto svoje i tu ga ostavljaš. Tu su se desile određene stvari koje pamtim. To čini tu poetiku prostora. Svi imamo svoju prvu kuću i svoju poslednju. Strašno je kad shvatiš da ti je određena kuća konačna.

A koga bi danas voleo da vidiš u tim stanovima?

Upravo sam se setio nečega. Dogodila mi se jedna simpatična situacija. Moji baba i deda su imali veliku porodičnu kuću u Sremskoj Kamenici pored Novog Sada. Od detinjstva sam svake nedelje tamo išao na ručak sve do odlaska u Beograd. Deda je preminuo, baba je ostala sama, pa je kuća prodata i ona je danas u vlasništvu drugih ljudi. Pre godinu dana mi je stigla fotografija od supruge jednog beogradskog reditelja, koja je išla u goste kod tih ljudi, na kojoj se vidi dvorišni, prilazni ivičnjak na kom piše „Filip 2002“ kad sam se upisao dok je još bio sveže betoniran. Poslala mi je fotografije unutrašnjosti kuće. Razumljivo je da su me preplavile emocije, ali ta kuća nije ono što je bila. Ujedno mi je bilo lepo i tužno, ali prostor čine ljudi. Osim što i dalje piše „Filip 2002“, ta kuća više nema nikakve tragove prethodnih vlasnika.

Pa, dobro, to je… (smeh) Džoni je, suštinski, ludak. Postoji određena vrsta perverzije u svemu tome, koja je njemu uzbudljiva. Sve je to ego trip, iskazivanje nadmoći. Lepota je svojevrsna kategorija. Lepim ljudima se stvari praštaju. Lepo je biti pored lepih ljudi. Maks Veber je objašnjavao kakva harizma je potrebna vladaru, a i Knausgor je govorio koliko je lepota bitna da bi te neko uopšte slušao.

Kako bi opisao Džonija? On je pandan kakvom muškarcu?

U dramaturgiji postoji nešto što se zove „lažni pripovedač“ – nesigurni, nepoverljivi pripovedač. To se odlično ogleda u Bartonovom filmu Big Fish, gde imamo pripovedača koji kazuje celu priču, pa na njegovoj samrti saznajemo hiperbolisanu istinu. Džoni je za mene želja da se desi nešto neočekivano i neobično. Kad sam se doselio u Beograd, zamišljao sam novi svet – i to je ta dečačka maštarija i bezobrazluk da se dogodi nešto suludo, kao na tragu selindžerovskih, fanteovskih junaka koji o sebi maštaju kao o velikim ljudima. Džoni je dečak, izuzetno nesigurni muškarac u potrazi za muškošću, a pronaći će je kad se oslobodi njenih naučenih obrazaca.

I u ovom romanu se baviš temom prijateljstva, a pišeš: „Prijateljstvo je jedna od najprecenjenijih stvari“. Šta pod time podrazumevaš?

Veoma je zanimljivo što to pitaš, jer sam nedavno na temu prijateljstva govorio u emisiji „Čudna šuma“ na Radio Beogradu, koju i vodim. Setio sam se svega što sam pisao o tome. Vrsta očekivanja koje možeš imati od ljudi može biti strašno teška i opterećujuća. Lakše je kad se ta očekivanja smanje. Ako te prijatelj izneveri, ne mora da znači da on nije tvoj prijatelj, da je loša osoba i da ne treba da mu oprostiš. Večna ljuta je užasno opterećujuća. Svojim prijateljima želim da kažem da mogu da me iznevere, ali da očekuju da ću i ja njih nekad izneveriti, jer ćemo samo na taj način uspeti da opstanemo kao prijatelji. Ako od nekoga očekuješ da ti neprestano bude veran – to je bajka.

Koga bi od domaćih i stranih glumaca želeo da vidiš u filmskoj ulozi Džonija, a koga kao Podstanara?

Džonija u pozorištu već sjajno igra Robert Ožvar, pa bih voleo da ga tumači i na filmu, a Podstanara Filip Hajduković ili Tahar Rahim.

Dobitnik si Mihizove nagrade za dramsko stvaralaštvo i Sterijine za dramski tekst „ne pre 4:30 niti posle 5:00“, prema kom je kreirana predstava „Pred svitanje“ u Ateljeu 212. Šta ti takva priznanja poručuju?

Donose mi određenu vrstu mogućnosti da sebi kažem – ovo je posao kojim se bavim. U svakoj grani stvaralaštva postoji izvesni osećaj nesigurnosti, koji se nagradom neće anulirati, ali ovakva vrsta samopotvrde mi poručuje da neko nešto moje želi da čita – i to mi je sasvim dovoljno. Sve branše umetnosti traže svog recipijenta, povratnu reakciju, a nagrade te ne dovode do toga da moliš da ljudi pročitaju tvoje delo. Često kroz rad gledamo da li smo uspeli kao osobe.

Praktikuješ li poseban ritual pred, u toku, i nakon pisanja?

Slušam melanholičnu muziku dok pišem i neretko pišem po kafićima – uz slušalice. Prija mi grad. Volim da živim u centru. Volim da posmatram ljude i ono što se dešava u okruženju. Taj haos mi pruža unutrašnji mir, dok mi mir spolja pruža haos iznutra. U toku pisanja obično odem i na trčanje ili fudbal. Prija mi takva vrsta pražnjenja.

Pomenuo si muziku. Član si benda Cimerke. Kako ste došli na ideju za naziv budući da ga čine vas trojica?

Cimerke su ona mistična stvorenja; predmet želje, dečačkog sna. Ložiš se na njih, a toga nisi ni svestan. To je bila i početna ideja za bend. Pojedine stvari moraju da budu seksi da bi bile uzbudljive. Istražujemo granice muškosti, situacije koje postaju uzbudljive, ili neprijatne a opet privlačne itd. Znaš onaj osećaj kad ti nije baš prijatno, ali se i dalje zadržavaš na tom mestu – samo da bi video dokle će to da ide.

Kako bi opisao vaš muzički pravac?

Synth bubble pop. Imamo više snimljenih pesama, ali jednu objavljenu koja je dostupna na YouTubeu. Zove se „U ovom gradu“. Vokal je Luka Major, Aleksandar Blažić pravi aranžmane i svira gitaru, ja sviram bas, pravim ritam i pišem tekstove. Trenutno pauziramo jer Aleksandar završava master iz muzičkog biznisa u Njujorku, ali sezonski ćemo objavljivati pesme. Naša sledeća numera nosi naziv „Mislim da ti je dosadno s njim“. Pojavljujemo se, pa nestajemo. Kao cimerke. (smeh)

Da li postoje budući planovi u pogledu tvog pisanja?

Trenutno radim na novom romanu radnog naslova „Mladost“. Trenutno nisam dovoljno koncentrisan, ali znam da ne želim da pišem potpunu fikciju koja ima narativ koji moram da pratim. Osećam da mladost u kojoj živim predstavlja niz stalnih početaka koji odišu slobodom i lepotom. Želim to da prikažem i da napravim trilogiju – da napišem „Mladost“ u svojim dvadesetim, „Sredovečje“ u pedesetim i „Starost“ u sedamdesetim godinama.

Fotografije: WANNABE Media

Dušan Veselinović