Hot topics

Da li si znala: Simptomi nedostatka magnezijuma i zašto ne bi trebalo da ih ignorišeš

Moja rođendanska želja ili kako sam uspela da dobijem više vremena za sebe i svoju porodicu

TREND ALERT: #musthave patike za novu sezonu

Zabavne stvari koje moraš da uradiš ove jeseni!

Rick Owens – Iggy Pop modnog dizajna

Nema potrebe da čekaš Novu godinu: 4 razloga zbog kojih je bolje doneti jesenje odluke

SS20 Favourite: Punđa koja je obeležila #streetstyle izdanja tokom nedelja mode

Modna retrospektiva: Priče koje se kriju iza svake Dior Couture kolekcije Johna Galliana

Novi minimal: Umeće dekorisanja enterijera po ugledu na poznate influensere

10 najboljih poslovnih saveta za milenijalce

1/2

To otpuštanje prošlosti, to je pitanje slobode. Zato što sloboda nije ono što se dozvoljava, ili osvaja, nego ono malo rasterećenja koje osećaš kada se nečega oslobodiš. Da nije sputanosti, zarobljenosti i ograničenja, verovatno ne bismo poznavali taj osećaj oslobađanja. Ali, to je skučena sloboda, koja je samo malo proširila svoje granice. Kao kad raščistiš lom, pa soba “progleda”. Stalno moramo nečeg da se oslobađamo, jer se krš stalno stvara, gomila, taloži.

Deca me zezaju da sam horder (to je sakupljački poremećaj, ono kad nisi u stanju ništa da baciš, nego sve gomilaš i čuvaš), a ja se branim, kao, nisam ja horder, ja sam hipik. Ali jasno je meni da to nije nikakvo opravdanje za nezainteresovanost, inertnost, sentimentalnost, ili ravnodušnost u odnosu na krš – a razvila sam tu ravnodušnost, jer prioriteti. Mislim, važnije mi je da se posle ručka izvalim sa knjigom i cigaretom, kao da mi predstoje sati opuštanja, nego da odmah perem sudove. Iako dobro znam da ih verovatno neću oprati ni sutra i da će za tri dana mog rasporeda prioriteta, kuća ličiti na skitničko svratište. Ah, slobodna sam da biram – trenuci opuštanja u lomu i kršu, ili sređivanje. Jer nema vremena i za jedno i za drugo, to je luksuz koji sebi mogu da priuštim samo vikendom, a tada sam često toliko temeljno umorna, da se odmaranje i opuštanje posle čišćenja i sređivanja obično završava kukanjem, a ne osećanjem olakšanja što sam raskrčila džumbus, pa sad imam harmoničnu energiju – red u domu, mir u duši. Ma nosite se sa vašim zenohrišćanskim meditativnim porukama, nema reda i mira tamo gde se živi dvesta na sat, ima samo trenutaka.

Ali ima i trenutaka kada sam ozbiljno motivisana (dolaze gosti), pa se pretvaram u naprednu verziju domaćice – boinga 747 (na mlazni pogon) i probijam zvučni zid koliko sam brza. Kad već ne mogu da izbegnem te trenutke, ja ih onda ščepam i poduhvatim se svega što sam mesecima ignorisala. Pre neki dan, napad motivacije je rezultirao ručkom za deset osoba (plus piće i torta), kutijama i kesama sa stvarima za bacanje i bolovima u kičmi, koji me još drže. Ubacila sam se u svoj boing-mod i letela sam i pravila lupinge – ribanje kupatila, časkom, trk po tortu, a usput da dokupim još sokova i piva, dok se pita peče i gulaš krčka, tajming perfektan. Još da izbacim ovo, pomerim ono, ma leteća interventna jedinica mi nije bila ravna. Samo mi je bilo čudno što povremeno gubim dah, to mi se ranije dešavalo. Gošćenje se nastavljalo do sitnih noćnih sati, sa sviranjem i pevanjem, ma super je bilo. Samo što sam sledećeg jutra jedva ustala i celog dana sam bila iscrpljena i bolna. Moj model kompjutera više ne podržava boing-program, očigledno. Probijam ja zvučni zid i dalje, ali mi od toga otpadaju krila.

Barem sam raščistila neki krš. Šta je ono – pitala me ćerka (jeste pomagala, priznajem, ali nema te pomoći koja može da dobaci do boing ludila – svi su mi prespori, sve je nedovoljno, ja ću to brže i efikasnije), pokazujući na kutije i kese, poređane pored kante za đubre. A, to su one čizme, cipele i patike koje ne nosim, ali mi je bilo žao da ih bacim. Eto, nisam horder, ha. U stanju sam da bacim. Mislim pobedonosno i gledam u onu kantu, a ona zelena, odmara oči. A sistem mi blinka – a na monitoru mog duhovnog oka treperi Recyicle Bin, Folder, Delete…

Editors choice