Robert Polidori je kanadski fotograf poznat po svojim specifičnim i originalnim fotografskim poduhvatima. Njegove fotografije su praktično objavljivane u najpoznatijim medijima na svetu, od “New Yorker”-a do Metropoliten muzeja u Njujorku.
Njegov umetnički stil je najpre orijentisan ka dokumentovanju različitih arhitektonskih izraza širom sveta.
Jedan projekat po kom je Robert Polidori možda najpoznatiji jeste rezultat praćenja restauracije poznatog Versajskog dvorca u Francuskoj. Naime, Robert Polidori je osamdesetih godina dvadesetog veka dobio ovu ekskluzivnu priliku da fotografiše Versajski dvorac tokom čitavog procesa izmena i obnove prostorija koje sačinjavaju sam dvorac i tome će biti posvećen sledećih 20-25 godina, koliko je i sama restauracija trajala.
Robert Polidori je svoj projekat nazvao “Versaj – stanja u tranziciji”. Njegove fotografije pokazuju očekivane proizvode restauracije – kako se nešto staro pretvara u novo i kakve posledice proizilaze iz toga, kao i činjenicu koliko je zaista truda i rada potrebno za očuvanje nekog tako važnog istorijskog spomenika. Polidori je bio fasciniran Versajskim dvorcem, njegovim prostorijama i svim predmetima koje obuhvata. Kroz svoj rad, on pokušava da dokumentuje “težinu” koju restauracija povlači za sobom… Težinu borbe sa maltene vremenskim paradoksom – kako nešto staro da napravimo opet novim?
“Pored skloništa od ekstremnih uslova prirode, ljudi stvaraju sobe u kojima će živeti kao da su pritom animirani nesvesnim željama da se vrate u prenatalni period života, možda čak i neki period pre toga, u duševni život. To je upravo ono što se odražava na tome, njihov unutrašnji duševni život, ili rečeno na manje magičan način, njihove lične vrednosti”, kaže Robert Polidori, pojašnjavajući svoje utiske u vezi sa Versajskim dvorcem u kom je njegov projekat zaživeo.
Ima smisla, zar ne? Zar se ne čini da svi mi, kada sređujemo prostorije u kojima boravimo, želimo da ostavimo neki lični pečat, da sve detalje uskladimo sa onim što lično smatramo lepim i prijatnim? Svi mi to radimo, samo možda mnogi nisu svesni da na taj način prostorije u kojima boravimo postaju deo našeg identiteta… One više nisu samo to, prostorije u kojima boravimo, već i odraz nas samih, onoga što zaista jesmo.
