Jedna fotografija, a toliko uspomena. Pomislim nekad da li se naša priča stvarno zbila. Luda opijenost tobom daje joj privid nestvarnog. Koliko smo postojali zajedno? Koliko je postojalo ono mi? Negde u ovoj neizvesnoj daljini možda nas ima i dalje, i pored milion razloga koji nas razdvajaju.
Danas ti je rođendan. Seti se prvog koji smo proveli zajedno. Veselo društvo koje je plesalo do zore, a od zore nas dvoje sami na plaži. Grejalo me je tvoje telo i nisu nam smetali kamenčići koji su nas žuljali i preko prostirke. Seti se odmah i onog narednog. Dan pre toga nadurila sam se na tebe poput malog deteta, ali sam ipak želela da ti priredim nešto lepo. Uveče kada si se vraćao kući sa posla, iznenađenje te je čekalo ispisano crvenim karminom na staklenim ulaznim vratima zgrade. Nadam se da ti je izmamilo ogroman osmeh.
Možda mi nedostaju ti trenuci, a ne ti. Možda.
Uranjala sam u unutrašnja preispitivanja i shvatila da nismo bili jedno za drugo. Reči koje smo izgovorili na rastanku morale su biti izrečene, jer su nas gorele iznutra.
Oboje smo shvatili da ne možemo nastaviti dalje zajedno
Volela sam kada si mi pokazivao koliko me želiš. Uvek si bio škrt na rečima, ali uzdasi su te odavali. Čujem i sada da ponekad nekome kažeš kako sam ti značila u teškim trenucima kroz koje si tada prolazio. Bude mi neizmerno drago.
Fotografiji više nema mesta među mojim stvarima, ali ne brini. Vremenom bi izbledela, ali u sećanju neće.
Tvoj rođendan, kao i svaki sledeći, proslaviću sama. Neću okrenuti poznati broj, niti pisati na poznatu adresu. Kad otkuca ponoć, poželeću da ti se ostvari sve ono o čemu snivaš i uz gutljaj vina, crvenog kao krv, progutaću i one dve reči koje od mene nikad nisi čuo, a pripadaju samo tebi.
Jovana Jovović studira novinarstvo na Fakultetu za kulturu i medije, piše kratke priče i beleži citate i omiljene delove iz knjiga koje čita. Možete ih pronaći na njenom blogu. Obožava Beograd, voli Novi Sad i uvek se vraća u Bar. Leto ne može da zamisli bez mora.
