Ljudi svašta pokušavaju, ne bi li se rasteretili tog emotivnog prtljaga. Svi ga imamo. Trudimo se da ga diskretno spakujemo, da hodamo uspravno i ponašamo se veselo i druželjubivo, da ljudi ne bi zazirali od nas, da nam ne ugledaju u očima koliko smo gladni, slomljeni, odsutni, nepoverljivi. Šta god činili, kako god se dobro držali pod teretom tog prtljaga, koliko god ga elegantno spakovali u markiran kofer, to je i dalje juteni džak sa kamenčinama koje žuljaju i raspadnutim kamenčinama čija prašina ulepi sve naše nove odnose.
Neki pokušavaju da budu otvoreni, pa otvaraju prtljag, kao za carinu. Evo ovo imam da prijavim – ove dve stenčuge su propale veze, ove kamenčine četiri nesrećna zaljubljivanja, ovih pet kila kamenčića ovde, to su razne varijante i jednokratne seksualne zloupotrebe, ovo ljigavo ovde, to je jedno zamalo silovanje, kao i jedno zamalo samoubistvo, ovo ovde je bogami kompletan nervi slom, a ovo depresija u koju sam upala kad sam izgubila najbolju prijateljicu. Sva ova prašinčina, to su izdajstva, razočaranja, ostavljanja i odlaženja, a ova kofa lepka za tapete, to je strah, kojim se namažem svaki put kad upoznam nekog ko mi se sviđa, a onda se sva ta prašina zalepi za mene i tako idem okolo, kao prognanik iz zajednice koga radi osramoćivanja namažu katranom i uvaljaju u perje, da svi vide njegovu bedu i poniženje. Eto, to je sve u najvažnijim stavkama. Šta ti to cimaš sa sobom, pokaži mi.
