Otvaranje prtljaga može da se pretvori u orgiju samosažaljenja, u takmičenje čije su kamenčine teže i brojnije, čije su ljigavštine lepljivije, čiji strah kompaktniji i kvalitetniji – nije to neki običan strah, nego super-strah, kao super-lepak. Ko je oštećeniji, opterećeniji, mizerniji i kome je teret teži. Ljudi to često rade. Valjda zato tako predano cimamo svoj prtljag uokolo. Jer, kako god okreneš, to je iskustvo, nešto u šta smo uložili sebe, svoja nadanja, ljubav, vreme, očekivanja, naši trofeji, koje smo osvojili slamanjem iluzija, gubitkom poverenja, razobličavanjem osećanja, izneveravanjem očekivanja. To je nešto čime možemo da se pohvalimo, u nedostatku boljeg. Valjda zato što je težina tereta mera naše zaslužnosti.
Eto vidiš koliko sam patila, sad je red da uživam i da mi se sve to isplati.
Ali nova veza nije kladionica, banka, zalagaonica, menjačnica. Ne možemo uložiti gorčinu i bol i očekivati isplatu u sreći i pozitivnosti. Ne možemo nikome da uvalimo svoj prtljag i da ga obavežemo da prema nama ima obzira, da nam da kredit, da nam razmeni kamenje za zlato. Zlato moramo sami da iskopamo. U sebi, u partneru, u vezi. Da ga pronađemo. Da ga prepoznamo i ostavimo ga da svetluca tamo gde je. Da ne pokušavamo da ga pretopimo u poluge i zaključamo u sef, ne bi li se osigurali od nagomilavanja novog prtljaga. Osim toga, zlatna poluga je u vreći na leđima isto tako teška i nezgodna za nošenje, kao i obično kamenje.
