Ovakva situacija svakako poziva više pitanja o kojima može da se, dodatno, razgovara. Bez imalo želje da zvučim kao ogorčena, dlakava feministkinja, ipak moram da kažem da je, a što sam i sama osetila u ličnom iskustvu, vreme u kom živimo postalo nepovratno obezličujuće (u duševnom smislu), da je pretrpano svim i svačim, da se čini da su mogućnosti, muško-ženske jednakosti, opcije, izazovi i prilike na svakom koraku i na dohvat ruke, a da je, zapravo, kao džinovskim špricem, iz celog koncepta isisana srž, duhovnost, otvorenost i iskrenost. Kada su se osamostalile, žene kao da su sebi navukle ogroman teret na ramena s kojim moraju da žive svakodnevno.
Kažnjene smo što znamo šta hoćemo i nećemo. Kažnjene što znamo do koje tačke želimo da idemo, i šta ne dozvoljavamo. Ako nemamo tupav pogled i još tuplju misao, verovatno smo ogorčene kučke, jadnice, i ostala serija dražesnih epiteta koja bi mogla da se naniže. Ako znamo da nećemo da se trošimo na ljude koji nam ne daju onoliko koliko mi njima dajemo, budemo otkačene, možda ismejane, ko zna. Ne dopada mi se to, nikako. Čemu ta isključivost u odnosima, čemu silna bežanja, kvazi emotivni strahovi i pozivanje na loša iskustva? Čemu površnost i odsusto želje da se bude nečiji deo života, bitan deo života? Ne shvatam i nikada neću.
Ako se usudimo da verujemo da u univerzumu nismo sami, da pored nas, u korak s nama, koračaju duše umrlih koji se nisu smirile i još uvek, kako se pretpostavlja, imaju neka nedovršena posla na zemlji, onda slobodno možemo da kažemo da od tih duša nismo ništa drugačiji – i one i mi smo tu zbog nekog nedovršenog posla. I one i mi hodamo jedni pored drugih, ne primećujući one kraj kojih hodamo. Te duše, ti izgubljeni životi u potrazi za večnim mirom kontaktiraju nas (ni ne znajući koliko smo sebični) kako bismo im pomogli da pronađu večnu svetlost i spokoj.
Mi kontaktiramo druge ljude kada su nam potrebne budalaštine, samopotvrda, iživljavanje. Naravno, ne smem biti malodušna pa ovde stati i reći kako je interes ulje kojim je podmazan životni točak i kako toplina i ljubav među ljudima ne postoje. Dakako da postoje, i ja imam tu sreću da ih u svom životu osećam, gotovo svakodnevno. I upravo prisustvo ljudi koji su meni doneli svetlost mi otvara pogled na druge ljude koji je oduzimaju onima kojima ne bi smeli. Zbog toga, mislim, i smem da se brecnem kada čujem priču o dvoje koji se nisu spojili jer je jedno od njih odabralo lakši izlaz. Mislim da smem i da tvrdim, po ne znam koji put, da su svi ti ljudi koji su otišli, pobegli, našli izgovor, uplašili se, sklonili se ‘na neko vreme’, poslati u naše živote sa misijom – a to je da nas pripreme za one ljude koji će želeti da budu u našim životima i biti tu bez obzira na to koliko smo (ne)ostvarene, koliko situacija nije ili jeste dobra, koliko smo uspešne žene a koliko devojčice rumenih obraza. Poslati su u naše živote da bismo kasnije, kada se dese pravi ljudi i sreća, umeli te druge da cenimo jer su sve što ovi drugi nisu bili. Sve će doći na svoje mesto. Danas, sutra, prekosutra. Kad, tad. Ali doći će.
“Okreni i drugi obraz”. Ne, nemoj. Okreni leđa onome ko se ne bori da ti gleda i ljubi lice svaki dan.
Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.
