A kad se postavi pitanje slobode, bilo filozofsko, bilo u kontekstu seksualnosti, postavlja se i pitanje granica.
Da li je sloboda bezgranična? I da li moramo da forsiramo slobodu, uprkos svojim unutrašnjim ograničenjima, da bismo probili granice koje nas sputavaju? I da li, probivši granice, rizikujemo da izgubimo orijentaciju o tome šta je normalno, prihvatljivo, dragoceno i validno?
Filozofski i kontekstualno, sloboda se uvek tiče našeg unutrašnjeg života, stavova, otvorenosti, hrabrosti i namere da upoznamo sebe, da bismo znali gde su nam granice. Ne možemo da forsiramo slobodu, jer onda to nije sloboda, nego robovanje nečemu nametnutom, što nije u skladu sa našom prirodom.
Ako smo prirodno skloniji da služimo, da se podređujemo i poštujemo zadato, nego da improvizujemo i stvaramo sopstveno, onda se i naša seksualnost odvija u tom kontekstu. Ali ako ne postižemo zadovoljstvo, onda nismo u skladu sa sobom i ne znamo šta je naša prava priroda i kako da je oslobodimo.
