Kad odbacimo kontekst opstanka i potrebu za alfa muškarcem, lovcem na mamute, koji hrani i oblači pleme i omogućava ženama da podignu decu u relativnoj bezbednosti, ostaje nam potreba za ravnopravnim partnerom, prijateljem i ljubavnikom, sa kojim možemo da podelimo radost i da jedno drugom pružimo oslonac u teškim trenucima. Niko ne može sam, a žene to instiktivno znaju oduvek. Ali, mi smo takođe oduvek gubile muškarce, jer su oni bili izloženi i ranjivi, kao čuvari, zaštitnici i ratnici. I oduvek smo umele da podignemo koplje koje je ispalo iz njihovih pobeđenih ruku i da odbranimo sebe i mladunčad, kad bežanje i skrivanje nije pomagalo.
Možda smo tokom vekova izgubile previše alfa muškaraca, jer su oni izgubili život u borbi za opstanak i zaštitu plemena, porodice, žena i dece.
Ali borba nikad nije prestala, iako se koncept međupolnih odnosa preneo na područje romantične ljubavi, biranja partnera srcem i strašću, a ne prema njegovim ratničkim vrlinama. Ko se onda i dalje bori, ako smo izgubili alfe?
Manje sposobni? Manje pametni? Svakako manje časni i dostojni?
I to su naši partneri, koji će nam dati potomstvo sa svojim osobinama, a kad to prihvatimo, podignemo koplje i više ga ne ispuštamo ni dok spavamo. Jer neko mora da brani i čuva novu generaciju alfa žena. Barem dok se točak vremena ne okrene i evolucija dostigne ravnotežu.
Aleksina Đorđević
