Gde živi dobrota – razbarušena sećanja sa dalekog ostrva

*Sećanja sa tajlandske pustolovine 2016.

Iako znam da telo, u stvari, ništa ne zaboravlja, nekada me obuzme osećaj da ako doživljaj odmah ne pribeležim – sve će biti izgubljeno. Nekada imam utisak da nisam umela da proživim neka iskustva, da su mi iscurela kroz prste dok sam se bavila nekim drugim, uglavnom unutrašnjim temama. Nekada pomislim da nikada zapravo nije kasno, da ništa nije protraćeno i da u ovom kosmičkom tkanju ipak nema greške. Tada čujem zvuk izdaha rasterećenja i sednem da pišem.

Ma koliko vremena prošlo i ma šta nakon povratka radio, neke stvari se nikada ne zaboravljaju. To, kada shvatiš da je neko novo mesto postalo dom. To, kada osećaš puls te kulture, kada si usklađen sa njenim ritmom. To, kada okom insajdera sagledaš i napokon istinski prihvatiš i njene mane.

Više od svega, neka lica se nikada ne zaboravljaju. To, kako te nikada ne gledaju upitno, već pune razumevanja; kako ti se raduju i kada misliš da nemaš šta da im ponudiš; kada neki novi ljudi postanu deo proširene porodice. (Na kraju dana shvatiš da sve te navodne floskule o „uvlačenju pod kožu” itekako imaju smisla.)

Dok slike sve brže dolaze, prsti nevešto pokušavaju da uhvate korak sa razbarušenim sećanjima. Dinamične scene i po neki zamrznuti kadar: spontani izlivi dobrote nepoznatih ljudi, puste ulice koje u rano jutro mirišu na sveže opran veš, kikotanje u „Amsterdamu”, baru sa pogledom na celo ostvo, beskrajne vožnje tek završenim stazama kroz džunglu, među guste drvorede palmi i obronke slobodnog života.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by DOSES OF STYLE (@doses_of_style)

Nakon onih kompaktno upakovanih, u sekvencama uredno sređenih, slede i potpuno razbacana sećanja. A kako i ne bi bila kada tu već žive tridesetak godina? Prelistavam jedno po jedno, kao neke davno zaboravljene muzičke ploče koje još uvek mirišu na detinjstvo.

U misli mi dolazi mamina opojna piletina sa ananasom koju je vešto pripremala mnogo pre nego što je zapadna „trendi kuhinja” kročila u naše brdovite predele. Imam četiri, najviše pet godina. Dok krišom grickamo mlade krompiriće, salata sa rotkvicama i prazilukom se još uvek sprema. Grančice ruzmarina i prstohvat kukuruznog brašna, da gozba bude još hrskavija; retko šta se pržilo, no bilo je tu i tamo po nekog izuzetka. Mada, tada niko nije brinuo o balzamiku i himalajskoj soli, čini se da nije bilo toliko gojaznih ljudi; mada se nije služio ni avokado, ni špargle, svi smo bili zdraviji. Neopterećeni i zdravi (možda je to već pola zdravlja). Obrok pripremljen s ljubavlju, zajednički postavljena trpeza i bezbrižno detinjstvo. No, ko se još toga seća. I da li je sve to zaista bilo tako idilično ili nedostajanje čini svoje, ko će to znati… U sećanje naviru i njene dremke radnim danima koje su u meni večito budile neku setu. Tada sam se pitala zašto skoro svako popodne po povratku sa posla tone u san, a danas se pribojavam da nikada neću stići da postignem ni upola od onoga što je ona svojevremeno uspevala. I što, dobrim delom, i dan danas može i čini.

Banka sećanja se sve dublje otvara: nema konkretnih prizora, samo evociranje unutrašnjih stanja. Uzbuđenje sa kojim se korača kroz svaki dan; širom otvorene oči spremne da upiju nove prizore daleke Azije; to čudesno stanje svesti kada nedeljama, ponekad i mesecima, osećaš da ništa ne moraš i da sve možeš. Kada je svaki sat važan, i skoro svaki dan pametno proživljen. Tu si svojim izborom, spušten u onaj kraj vasione o kojem si uporno maštao. Spreman da se očešeš o njenu širokogrudost, istovremeno odgovoran za vlastita plemenita dela.

To osećanje gotovo hroničnog uzbuđenja na putovanjima je tek povremeno golicalo svest. No, ljubav, neka laka i jednostavna ljubav koja se svako jutro iznova budila i blistala kao tropsko nebo bez oblaka, ostavljala je dublji trag. Trag koji mami da se tu ostane duže; koji sugeriše koliko je postojanje kompleksno i dobroćudno.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by LLEMERCÍ SPACE (@llemerci)

Tome je išao u prilog osećaj elana koji je, naspram prethodne višemesečne iscrpljenosti, bio pravi melem za dušu. Takvo iskustvo je iznova potvrđivalo lepotu čovekove prirode – nekada nejasnu dinamiku unutrašnjih vrednosti, nekada potpunu disproporciju između objektivnih mogućnosti pojedinca i njegove subjektivne stvarnosti. Drugim rečima, neki kulturni konteksti su bili potpuno oslobođeni balkanskog pritiska: oblikovali su ga drugačiji ideali prema kojima nisam osećala baš nikakav otpor. A kada nema otpora, nema ni neobjašnjivog umora. Po koji štos u džepu i vetar u leđa da se prihvati sve što život (do)nosi.

U principu, mogla sam da potražim neke fotografije po telefonu i od njih napravim materijalni dokaz brojnih sinhroniciteta i čudesnih preokreta kojima život daruje jednog radoznalog putnika. No, bojala sam se da će, ako ih okačim na zid, vremenom izbledeti i slike i sećanja. Mogla sam da im se povremeno vraćam kroz skajp razgovore i vragolasta prisećanja kojima smo bezuspešno pokušavali da poreknemo koliko nedostajemo jedni drugima; prijateljstva su nastavljala da žive u nekom virtuelnom prostoru negirajući činjenica da se, usled sveopšteg korona haosa, verovatno nećemo sresti uskoro. Umesto toga, rešila sam da pišem. Da podelim doživljaje manje-više zajedničke svima nama; da opišem maštanja pod vedrim nebom, svojstvena svim sanjarima; da tu i tamo pomenem žuljeve od nekih nemogućih pustolovina, i široke osmehe kada se ipak stigne do vrha. Da vas pozovem da mi budete saputnik kroz ovo zbirku dogodovština. Makar i kroz samo jednu priču, makar i samo jedan tren.

Nije lako dopreti do tih rasutih sećanja, no telo ih verno čuva. Nema posebnih šifri, ni magičnih reči da se otvore njihova vrata. Dovoljno je da se živi svesno i budno – tek toliko da ih nešto spontano izmami van; da pokrene lančanu reakciju osećanja; da se od njih kaskadno zatalasa čitav život. Bez reči, dete u tebi nestrpljivo klizi u neka nova maštanja.

Nije lako pronaći ni one duše sa kojima stvarno možeš da podeliš i dobro i zlo. A kada se to jednom desi, znaj da si srećan čovek.  

Naslovna fotografija: instagram.com/doses_of_style

Tekst: Nataša Nikolić

Nataša Nikolić je učiteljica joge i meditacije, holistička terapeutkinja i diplomirana sociološkinja. 2010. je osnovala Holistički centar i edukativni prostor Chandra u Nišu, Srbiji. Više informacija o njenom radu možete naći na sajtu www.natashanikolic.com i Instagram profilu.