U mom komšiluku je jedan dom za decu bez roditeljskog staranja. Sretnem ih često dok šetam svoju po kraju. Neki stoje ispred prodavnice i traže ljudima koji izlaze da im daju “neki dinar”. Drugi se u grupicama “muvaju” i glasno smeju. Mnogi zaziru od njih i prolaze grabeći ka svojim obavezama i problemima. Neki ih kritikuju i savetuju da moraju nešto da rade, a ne da prose. A ja se pitam da li bi neko od tih “savetodavaca“, pod uslovom da ima neki svoj biznis, zaposlio jedno dete iz doma?!
Kada bi se napravio jedan socijalni eksperiment u kojem bi se deca bez roditelja javljala na oglase za posao, moglo bi da se precizno izmeri koji procenat njih bi bio zaposlen. Ja verujem mali, a vi?! Mnogi bi na sam pomen doma, poistovetili ove mlade ljude sa delikventima i odbijali bi ih, plašeći se da ih ne pokradu. A onda ova deca, žrtve višegodišnjih predrasuda, ne mogu da se uklope u društvo i normalne životne tokove, pa najčešće i završavaju onako kako ih mnogi kvalifikuju, kao delikventi.
Njihov najveći problem nastaje kada moraju da napuste dom, a to bi po zakonu trebalo da učine kada postanu punoletni. Izuzetak su deca koja upišu fakultet, ali ko će molim vas, posle konstantnog ponižavanja, da pomisli da je dovoljno sposoban da završi neke studije?! Ako im se jasno ne stavi do znanja da su oni nečijom tuđom krivicom i nemarom, postali deca bez roditeljskog staranja, sigurno je da njihovo samopouzdanje neće biti na visokom nivou.
