Ah, prokletstva i darovi – kao da postoji neka razlika! Mada. Prokletstva su jebena prokletstva i ljudi se muče da se oslobode, ili se samo muče i ne znam da li sam nekada videla da je neko svoje prokletstvo uspeo da shvati i koristi kao dar. A puno puta sam videla (i osetila) kako darovi umeju da budu opterećujući, obavezujući i prokleti. Ima ljudi prokletih nemirom, mrakom, mentalnom nestabilnošću i površnošću kojom uspevaju da pokvare sve dobro što im se desi, da odbace i unište ljubav koja im se nudi i da se sa svakog izleta u plemenito, toplo, radosno i iskreno vrate jedenju svoje džigerice, jer je to ono što najbolje rade. A ima i onih darovanih snagom, lepotom, šarmom, talentom, koji uspevaju da obezvrede sve svoje darove, jer imaju tako prokleto mnogo, da je to prosto suviše za ovaj svet. Pa, nemam neki jasan uvid, osim da darovi i prokletstva idu zajedno, da se prožimaju i da su uglavnom nasledni. Možda kombinacija gena određuje da li će duh, inteligencija, šarm i bistrina biti prokleti površnošću, egoizmom i pakošću, ili će doneti vedrinu i učiniti život ispunjenijim, ako pokupimo kod za istrajnost, skromnost, upornost, poštenje…
Niko nikada nije pobegao od onog što jeste, ali neki se jesu spasli sopstvenog prokletstva, čistom svešću o onome što jesu. A nismo mi bogznašta, čak i kad jesmo. Koliko god svako od nas bio jedinstven, uglavnom je u pitanju jedinstvena kombinacija istih onih osobina koje svi imamo. Naš izgled, duh, energija, zdravlje, karakter, vrline i mane – sve je to napabirčeni genetski sklop – nema u nama ničega što neko naš već nije imao, čime je bio obdaren. Ili proklet. Ono malo autentičnosti što uspemo da postignemo, sastoji se u načinu na koji se odnosimo prema sebi, kako koristimo svoje genetske predispozicije, kako im se opiremo ili podležemo.
U porodici u kojoj su svi vrlo inteligentni, prokleto ponosni, borbeni i maksimalno nadrndani likovi koji drže do sebe i pokoravaju sve oko sebe (a dovoljan je i jedan takav, dominantan), obavezno se pojavi neko proklet slabošću, koja ga uvek savlada i koji straći svoje genetsko nasleđe inteligencije, talenta, šarma i kurčevitosti, jer je prokleti slabić. I dok svi oko njega cokću i vrte glavama u neverici i sažaljenju (šteta kako upropašćava svoj život, a zašto, kad sve ima…) ja vidim porodično prokletstvo, koje je stiglo na naplatu. Neko mora da iskija zbog sve te oholosti, prezira, ponosa, lažnog sjaja i sebičnosti. Najslabija karika u porodičnom lancu je najzdravija, navodno kaže psihologija, ali ja nisam videla da se neka karika odvojila i ponovo iskovala i započela sopstveni lanac. Možda ne znam za takav primer, ili to i nije vidljivo, pa nisam mogla da vidim, mislim, silno bih želela da verujem da to postoji i da ima ljudi koji su prevazišli svoja prokletstva. Ono što jesam videla, mnogo puta u raznim varijantama, jeste kako karika puca i ne sastavlja se više. I rastura porodični lanac. Pa, možda to jeste način da se čovek oslobodi, samo je suviše strašan da ne bi izazivao sažaljivo coktanje.
