Kad nam neko nešto pomogne, pokloni, učini neki solidaran i nesebičan gest, i kad mu se od srca zahvalimo, odgovor iz riznice narodne mudrosti na naše hvala glasi pamti pa vrati. Poruka iz koncepta ega je da taj neko nema ništa od naše zahvalnosti, nego da se setimo kako nas je zadužio kad njemu nešto zatreba, pa da i mi njemu izađemo u susret. Narodne mudrosti, međutim, često čuvaju u sebi esenciju više inteligencije, božije poruke, koje bukvalno prevodimo i čije dublje značenje ne preispitujemo.
Dublja poruka ove izreke je skretanje pažnje na zahvalnost. Ako smo zahvalni u trenutku potrebe, trebalo bi da zapamtimo tu zahvalnost i kad potreba prođe, da joj dozvolimo da nas prožima, ne kao podsećanje na dug, nego kao oplemenjujuća snaga duha. Ako zapamtimo osećanje zahvalnosti, uvek ćemo delovati sa zahvalnošću. Kad se ukaže prilika da nekome nešto pomognemo, bićemo zahvalni što smo dobili takvu priliku, da proširimo osećanje zahvalnosti i omogućimo i drugima da osete to isto i prenesu dalje. U tome je suština pamćenja i vraćanja.
Nivo svesti na kojoj, međutim, funkcionišemo jeste nivo ega, prostih odnosa ja tebi – ti meni i on nije pogrešan. Delotvoran je. Retko će onaj kome se direktno obratite za pomoć koju može da vam pruži, reagovati odbrambeno i sebično. Obično će vam pomoći. Ako ga pritom motiviše pomisao da čovek ne zna kada će neko da mu zatreba i da ljudima uvek treba izaći u susret, zato što će i njima u nekom trenutku biti potrebna pomoć i podrška, to nije važno. Kad se deluje, bitno je da dejstvo radi, a ne kakve motive ima.
Motivi međutim, postanu kamen spoticanja kad se obratite nekome na čiju dobru volju računate, jer ste ga prethodno zadužili, a on uopšte ne pokaže tu dobru volju. Izbegava vas, pravi se lud, nema vremena, nije dostupan. A vi se, logično, obraćate njemu, jer očekujete da se dobro seća kad ste vi onomad za njega učinili nešto što je njemu bilo važno i da je sada na njega red.
Ta logika u sistemu vrednovanja zahvalnosti, uopšte nije zagarantovana. Sistem ne radi tako. I tu moramo da se setimo da postoje različiti nivoi i da pokušamo da dosegnemo onaj viši, ili ćemo pasti na ispitu zahvalnosti, pravo u kaljugu besa i optuživanja. Energija međusobne podrške, širenja zahvalnosti za pomoć koju nam kosmos pruža kroz ljude oko nas, ne radi jedan na jedan. Čak ni u partnerskim odnosima. Da bi se među partnerima izgradio sporazum kad ja padam, ti preuzimaš i obratno potrebno je mnogo rada, mnogo bliskosti, mnogo istine i mnogo posezanja za višim nivoom odnosa i partnerske podrške. To ne ide spontano, već mora da se nauči. Energija ima tendenciju kruženja, širenja krugova i obrazovanja novih krugova. Tako da ćete pomoć koja vam je potrebna dobiti odakle je niste očekivali, dok ćete sami spontano pružati pomoć gde god se nađete pozvani i uopšte nećete pamtiti šta, kome i koliko ste pomogli.
Dužnost nam je da pomažemo, ali rasterećeni osećanja dužnosti i zaduživanja, dozvoljavamo istinskoj humanosti da se izrazi kroz zahvalnost koju osećamo i koju izazivamo. Dosežemo ono nešto više, što nas uvek opominje i priziva, nudeći nam bezbrojne prilike da ga uočimo, da mu se približimo, a možda i da ga shvatimo.
Izvor fotografija: stevestitanicswimteam.blogspot.com, 30ish.me
