Da je moj život scena koja se ubrzano ponavlja, bio bi padanje, razbijanje, vrtloženje krhotina i sastavljanje, padanje, razbijanje, vrtloženje, sastavljanje, padanje… Crkla bih od dosade, pre nego što bi mi se zavrtelo u glavi, kad bih to morala da gledam.
Živeći po tom neumoljivom obrascu, ubeđena da sam slobodna (od ega) samo zato što se kovitlam na prilično širokom prostoru, dok se ne sastavim i što ne dotičem granice kad raširim ruke, pa čak ni kad skočim, a kad se zaletim, pa budem odbačena, onda to pripisujem elastičnosti, a ne granicama, nagazila sam neke istine. Slučajno, majke mi. Nagazne mine istine. Buuuum i ostadoh – paf! Puče me granica u facu. Kao da mi je neko zavrljačio u lice tortu od lenje domaćice. Ukazaše mi se sputavajući obrasci moje slobodne spontanosti. Glazura ispod koje krcka korica ega.
Šta sam sve uradila iz ego tripa! Gomila toga je doduše, baš dobro ispala. Mislim, ne možeš mnogo da zajebeš sa keksom i šlagom. Osim što nisam uopšte videla obrazac korice i glazure, koji sam svim silama izbegavala.
Da je moj život cirkus, bio bi Monty Python. E, to bih mogla svakog dana da gledam i da se slatko smejem sebi…oh, wait.
Ništa, bataljujem torte i prelazim na puding.
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
