Naučnici su pokušali da objasne ovu pojavu sturčnim terminima i naučnom logikom, pa su je pripisali procesu takozvane neurološke adaptacije, što znači da mozak postepeno menja odgovor na nadražaj koji se ne menja. Prost primer za neurološku adaptaciju je kada stavite šaku na sto i zadržite je u tom položaju, u prvih nekoliko trenutaka svesni ste tog osećaja, a zatim, što duže zadržavate šaku u istom položaju, osećaj sve više slabi. Mozak je primio i obradio informaciju osećaja koji izaziva dodir površine stola na vašoj ruci i adaptirao se (navikao) na taj osećaj i spreman je da prima nove informacije, ne baveći se više svešću o kontaktu šake i površine stola.
Dobrovoljci koji su učestvovali u istraživanju japanskih naučnika, verovatno su iskusili neku vrstu neurološke adaptacije, ali bila bi potrebna dodatna istraživanja da se to utvrdi.
Pa, kad nekog ne možete sve vreme da gledate u oči, tokom razgovora, niti on vas, ne znači da postoji neka tenzija i neprijatnost, ili da je to nepristojno ponašanje, nego da mozak ima svoje puteve i načine da nalazi i saopštava informacije, kao i da ih prima i obrađuje i da gledanje u oči remeti ovaj proces, jer zahteva paralelnu obradu informacija koje dobijamo vizuelnim putem.
Izvor fotografija: instagram.com/glitterguide
Brankica Milošević
