Treba biti ponosan, držati do sebe! Zaista treba. Treba se boriti za svoje mišljenje, stajati iza svih svojih izjava! Neverovatno je važno ostati dosledan svojim stavovima, možda čak i ako bi nam nekad bilo lakše da prosto odustanemo i pustimo da sve ode nizvodno. Prosto se opustimo, isključimo se, čekamo da bura prođe i nastavimo dalje kao da se ništa nije ni desilo. To bi bilo prilično jednostavno. Samo je prošlo, a nismo ni osetili, savršeno! Niti osećaja nepravde, niti besa, niti griže savesti, jer smo možda preterali, ništa. Samo udah i izdah i sve je kao što je bilo i pre osetljive teme.
Ali neki đavo ne da mira, kopa nešto u želucu i kuje zaveru u mozgu, tako da se sve ipak nastavlja.
Ništa, nema veze, to se zove “upornost”, ili možda “istrajnost”, ili “doslednost”, “iskustvo”, ili ona logika “ako sad ne ostanem pri svome, ovakve situacije će se ponavljati iznova i iznova, pa je bolje biti uporan” i sva ostala opravdanja koja čujemo u svojoj glavi kada smo rešeni da, po svaku cenu, isteramo mak na konac.
A tu se, naravno, počinje kopati po čitavoj istoriji odnosa sa dotičnom osobom, pa sve ono što nam nikada nije ni palo na pamet i što nam nikada nije zasmetalo mora se navesti kao primer i iskoristiti kao argument i kreće unakrsna paljba. A onda se, zaboga, začudimo kako je on/ona mogao/la da kaže takvu strašnu stvar i da tako kvarno upotrebi nešto što uopšte nema veze sa situacijom i obrnuto.
E, a kad svi “istresu” ono što imaju, nastane dramatičan rastanak i duboka uvređenost učesnika u raspravi. Gde je, naravno, ubeđenje da imamo puno pravo obostrano!
E, tu smo! Sada sledi razmišljanje, pa preispitivanje, ali i dalje ćemo sami sebi bez sumnje potvrđivati kako je baš to što smo rekli i uradili bilo ispravno i neizbežno. Čvrsto odlučujemo da ostanemo istrajni i strpljivo sačekamo da se naš sagovornik opameti, doživi prosvetljenje, ili nešto tako neverovatno fantastično, i dotrči sa kajanjem u glasu i potpunim razumevanjem situacije i naših postupaka. Rešenost da slučajno ne pozovemo tu osobu, posetimo je ili damo bilo kakav znak nesigurnosti u svoju odluku je neopoziva, pa nam to daje vremena za razmišljanje da li, kako i gde smo pogrešili.
Malo poricanja, a zatim ubrzo uviđamo svoje greške. Ali, kako sad progutati ponos, kako sad odustati od svega? Ne, ne, ne, nikako, pa nismo samo mi grešili, bilo je i sa druge strane grešaka. Na kraju krajeva, kad smo već “zagrizli”, sad nema nazad! I tako prolazi neko vreme, a niko ne odustaje i, dok lupiš dlanom o dlan, već je prošlo previše vremena i sve to postaje čudno. Malo se udaljimo, ali mislimo “to nije strašno”, nećemo dozvoliti da nas neko slučajno “gazi”, ili, ne daj bože, ima manjak poštovanja od onoga koliko zaslužujemo, pa ostajemo pri svome i strpljivo čekamo, uvereni da druga strana treba da učini prvi korak. Ponosno, samo ponosno nastavljamo dalje da funkcionišemo kao da ništa nije bilo, jer shvatiće kad-tad, samo je potrebno strpljenje.
A da nas neko pita gde su bili strpljenje i tolerancija kada je rasprava bila u toku? Muk! Baš tako ponosno se gubi taj kontakt, ponosno odnosi zahladnjuju, ponosno, ponosno i ponosno… I onda je ostao samo ponos, a osobe koju smo voleli nema, jer smo bili mnogo pametni, dosledni sebi i ponosni.
E, neka! Sad neka nas ponos zasmejava, zagrli i priča sa nama kad nam je teško, priredi iznenađenje, napravi toplu čokoladu, ručak ili uključi grejalicu da se što pre ugrejemo kad uđemo u kuću sa ove hladnoće!
Milica Ivanović je student Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Zaljubljenik u putovanja i sve kulture sveta. Zavisnik od sunca i morske vode, mirisa soli, palmi i zvuka talasa. U lošim odnosima sa nepravdom, duboko veruje da pravda uvek pobeđuje. Obožava svoje prijatelje, koji je uvek dočekaju pri padu. Trudi se da svaki momenat provede sa najbližima. Ljubitelj crnog vina zimi, belog leti i skadarlijske kaldrme. Voli i voli da bude voljena.
