U svom životu razvila sam jednu teoriju, koja će možda zvučati besmisleno ili smešno – ali meni ima sveg smisla na ovom svetu. Teorija ide “sve u našem životu se dešava samo sada“. Da, tu su prošlost i budućnost, svesna sam toga – ali sve je u nekom momentu bilo sada. I ono što je prošlo i ono što će tek doći, dok se dešava uvek je naša sadašnjost. Samo to razmišljanje navelo me je da drugačije pristupam životu i onome što “baca” na mene. Prestala sam da žalim za stvarima koje nisam uradila ili da previše unapred planiram ono što se ne može planirati, jer ko zna šta će se sve za dva, tri, pet meseci dogoditi. Osetila sam olakšanje, postala svesnija života, njegove lepote i prolaznosti, postala spontanija i odlučnija. Život mi je postao bolji, čak i onda kada nije tako dobar.
Ali, život nekim danima zaista ima nepodnošljivu težinu. U moru dešavanja na koja nisam bila pripremljena, osećala sam da mi moje sada izmiče. Bez obzira na svesnost, nisam znala kako da izađem na kraj sa emocijama koje su me istovremeno povlačile i unapred i unazad – sve dok se nisam pretvorila u dugu traku koja se proteže od prošlosti ka budućnosti i ne zna tačno gde je sada. A onda mi je drug, sasvim spontano, tokom jednog vraćanja iz grada pustio novu pesmu Monice Martin “Go Easy Kid”, koju je snimila sa sjajnim Jamesom Blakeom – i vratio me u sadašnji trenutak, ni ne znajući da je to učinio. Ovo je bila pesma za koju nisam ni znala da mi je potrebna, koja je rekla sve ono što mi je bilo potrebno da čujem. Savršena pesma u savršenom trenutku. Jedan od onih neprocenjivih, malih životnih momenata.
Kako bih bolje uspela da dočaram zašto baš ova pesma, izdvojiću nekoliko redova njenog teksta:
Convince myself that I’m without a god
A spiritual fraud who got lost in her own sad song
We were talking out back by the garbage cans
About dreams that we had and the five-year plan
Missing the mark, I’m laughing in the dark
‘Cause, after all, no one’s in control
Go easy, kid, it’s only rock and roll
Bilo mi je tako važno da čujem da ne mogu da imam kontrolu nad svime što mi se dešava i da je okej što je nemam. Da nije strašno to što sam se izgubila u svojim verovanjima. Da je okej da prihvatam rizike i prilike i ne pravim petogodišnje planove. Da je okej da u trenutku pogrešim i donesem odluku zbog koje ću se možda pokajati, jer radim najbolje što mogu i onako kako u momentu najbolje znam. Da čak i kada život nije dobar i kada mi se čini da neće postati bolji – da je sve to samo rock and roll. Ova pesma ne samo što je bila svojevrsna potvrda moje teorije, bila je i mnogo više od toga. Bila je uteha, nežnost, razumevanje, zagrljaj notama.
Glas Monice Martin, uz pratnju Jamesa Blakea na klavijaturama, čini mi se, mogla bih da slušam na repeat. Otkako sam prvu put pustila njihovu zajedničku pesmu, nije mi izašla iz slušalica, vraćam joj se i ponovo u njoj pronalazim utehu i značenje. I mada su mi se slične senzacije već dešavale nakon slušanja muzike koju stvara James Blake, ovo je bio moj prvi susret sa Monicom Martin – koja je na mene ostavila neverovatan utisak. Uz svu moguću preporuku, poslušajte ovu pesmu, čak i da ne razmišljate na isti način kao ja i imate svoju, sasvim drugačiju sliku sveta. Gotovo sam sigurna da ćete se na sebi svojstven način pronaći u njenim rečima i melodiji.
Naslovna fotografija: instagram.com/monicamartin
Jovana Pantić
