“Umesto da sužavaš svoj svet, da uprošćavaš svoju dušu…”
Suviše lep dan i suviše lepe, osunčane Terazije da ih pretvorim u poprište verbalnog rata. Prezaokupljena svojim mislima, izjuila sam iz podzemnog prolaza, da bih za trenutak usporila polazeći ka Nušićevoj. U magnovenju konstatujem da mi se dečko koji nudi popust za pozorište obraća sa rečima: “Da sam izašao iz BMW-a, sigurno bi me izregistrovala!” Bez komentara nastavljam Nušićevom, gutajući knedle pravednog gneva, i smirujući puls u slepoočnici. Nema potrebe za skandalom. Ipak, duž tri naredne ulice pitala sam se čime zaslužih ovu opasku. Činjenicom da nisam primetila da mi se obraća? Teško, osamdeset posto prolaznika ga nemerno ili slučano ignoriše. Mislim da su štikle i naočari preko pola lica imale presudan značaj. Na osnovu samo jednog indikatora, usudio se da konstruiše moj kompletan profil, i da me postavi u sebi najprihvatljiviju kategoriju. Bravo momak, kad porasteš bićeš Frojd! Uostalom, svako ima pravo na svoj pogrešan sud. E, tu smo. Predrasude!
Predrasude su različito definisali, a suština svake definicije mogla bi da se svede na formiraje suda bez prethodnog upoznavanja sa činjenicama. Predrasude između ostalog služe i kao orijentir, uprošćavaju socijalno stanište na za i protiv, da i ne, mrzim i volim, a ko voli krajnju uprošćenost crno – belog sveta, nek im se prepusti. Zahvaljujući predrasudama postali smo štikle i Starke, baletanke i salonke. Više nismo čak ni brojevi u piramidi svetskog poretka, sad smo samo ono što nosimo. Poruka koja se šalje garderobom najlakse se može ilustrovati istorijom mode. Kvalitet tkanine u prošlosti je bio pokazetelj staleža, marker pozicije na socijalnoj lestvici. Ali neki od nas žive u iluziji da su buržoaske revolucije napravile neku promenu u piomanju čoveka. Pravo da se opredelimo za ono što nam se sviđa kod nas je podvučeno pod crtu, ne subkulturne pripadnosti, već jednostavno kategorije u koju nas neko po sopstvenim kriterijumu svrstava.
U Srbiji nije bilo buržoaskih revolucija. Poznati smo po tome da asimilujemo samo najgore od onog što nam se nudi. Da smo se potrudili da naučimo malo više o toleranciji i različitosti, možda ne bi bilo neprijatnih scena. Možda me novi drugari i poznanici ne bi posle nekog vremena poverljivo pogledali i rekli: “Izvini, moram da ti kažem, ja sam mislio/mislila da si ti…” Drago mi je što je priznanja ovog tipa nikad nisam učinila, jer nisam želela da sudim unapred. Sve što treba uraditi je otvoriti um, samo malo odškrinuti vrata, pristupiti nekom sa istom nadom i entizujazmom kao kad kročiš na trg nepoznatog grada.
Ipak, ljudi su mahom ubeđeni da ne greše, i da su kategorije koje je neko konstruisao apsolutno primenljive. Njihovo pravo, koje im niko ne oduzima. S druge, strane postoji i moje pravo na afinitete, i moje pravo da na osnovu nečeg tako banalnog kao što je visina potpetica ne budem automatski kategorisana. Ne samo moje, nego naše, bez obzira koji parametar kategorizacije koristili. Suviše sam prosjaka u nercu i kraljeva u ritama upoznala da bih sebi dozvolila takav tip zaključivanja. Priznajem sebi gordost uma, ali ne i gordost banalnosti. A upravo banalnost mi podigne pritisak i natera da skrećem misli u pogrešnom toku. Ali priznaću gorenavedenom momku pravo na svoj sud, pravo na svoju predrasudu.
A priznaću i sebi pravo da svakog ko me na prvu loptu kategoriše izbacim iz vidnog polja. Od silnog pominjanja reči pravo i predrasuda, nameće se zaključak da i na predrasude imamo pravo. Ma koliko ružno zvučalo, suštinski, da. Ali, ja ću, ipak, na predrasude radije da gledam kao na izbor, izbor lakšeg i manje zahtevnog puta. Radije ću da ih posmatram kao zamku koja nam umrtvljuje analitičku sposobnost i gura nas u letargiju gotovog rešenja. A ako sebi dozvolim takav prizeman luksuz, prepustiću u se pre na osnovu onog šta neko govori, nego na osnovu toga kako izgleda.
Aglaja Stavrogina nije neprilagođena, drugi su neprilagođeni njoj, uživa u luksuzu zvanom sopstveni stav, a njena muzika nije za svačije uši.
