Empatične osobe se ponekad osećaju kao žrtve svojih osećanja i teško im je da budu to što jesu, jer su izloženi, a svet često tu njihovu izloženost zloupotrebljava. Ponekad bi voleli da mogu bolje da sakriju svoja osećanja, da budu oprezniji u odnosima sa ljudima, da se zaštite od povređivanja i da ih tuđa stanja, osećanja i ponašanja ne uznemiruju i ne potresaju toliko jako i duboko. Ponekad se pitaju “zašto ja uvek sve moram da razumem?” i ljuti su na svoj senzibilitet, intuiciju i inteligenciju – ponekad im je teško da svoju obdarenost tako shvataju i nose i voleli bi da se odmore od sebe. Ali, svi se ponekad tako osećaju (pa bi mogli i da razumeju da se i drugi tako osećaju, misle empate). I uvek budu razočarani, zbunjeni i začuđeni ljudskom sirovošću i surovošću – nepravdom koju jednako bolno doživljavaju i kad nije usmerena na njih.
Ponekad, empate doživljavaju snažnu neprijatnost pred osobom koja iznosi laži i iskrivljuje istinu. U čudu slušaju šta ta osoba govori i pitaju se da li ona to laže sama sebe, ili svesno laže, iz nekog interesa i namere. Vodeći se svojom osetljivošću, pretpostavljaju da ta osoba, bilo da je svesna ili ne svojih motiva, ima neke probleme sama sa sobom i odmah počnu da je tretiraju kao bolesnika kome treba lek, a ne kao bezobraznog manipulatora, koga treba nemilosrdno suočiti sa istinom. U tom trenutku oni postaju saučesnici u laži i prave se da shvataju ozbiljno i prihvataju to što im se govori, nastojeći da smisle neko rešenje koje će sve izgladiti na najnežniji način – koje će sačuvati dostojanstvo osobe koja laže i koje će njima samima omogućiti da se distanciraju i ne nađu se u poziciji da ih neko koristi i manipuliše njima, iako su potpuno svesni onoga što se dođaga.
