Ponekad, empata se zaustavi samo kad padne i ne može više, jer to je jedino što ga zaustavlja i tera da se malo pobrine za sebe, sa barem upola onoliko pažnje i odgovornosti sa kojom se brine o drugima.
Ponekad, empata misli da uopšte nije normalan i pita se kako bi to izgledalo da jeste i konta da ne može to ni da zamisli i da uz ogroman senzibilitet i nivo svesnosti ide i ogroman otklon u odnosu na “normalnost”, jer je njemu normalno sve ono što bi (misli empata) svima trebalo da bude normalno (poštovanje, razumevanje, nastojanje da se problemi reše komunikacijom i kompromisima, prihvatanje različitosti, vera u autentičnost i integritet…), a uopšte mu nije normalno ono sa čim drugi ljudi računaju (nepoštenje, licemerje, izdaja, sebičnost, gaženje preko drugih zarad sopstvenih interesa…).
Ponekad, empate osećaju da bi mogle da mrze ljude, kad ne bi bili tako nesposobni za mržnju i da bi voleli da budu nevidljivi, ne zato da bi istraživali tuđe tajne, nego da bi se malo sakrili i prestali da se osećaju kao pokretna meta.
Ponekad, kad su u skladu sami sa sobom, kad postignu harmoniju, kad se dobre stvari dešavaju dobrim ljudima, kad su ispunjeni nepomućenom ljubavlju, empate su zahvalne na svojim darovima i ne bi radije bile ništa drugo, osim onog što jesu.
Izvor fotografija: intsgram.com/mikutas
Aleksina Đorđević
