Jednog običnog petka, u jednom skoro običnom gradu, zazvonio mi je telefon. Javljam se i čujem uzbuđeni glas ortaka (u daljem teksu “mužić”) koji govori: “Matori, ženica je otišla sa malom (ćerkica od dve godine) kod njenih na vikend. Pokupujte neki alkohol i dolazite.” Strastvenim ljubiteljima pića to ne treba ponoviti dva puta. Čujem se sa ostatkom “na iskap” tima, i uskoro sedimo u prostranom stanu mladog bračnog para (on ima 24, ona jedno leto manje). Dok bezbojno ledeno piće, poreklom iz Rusije, klizi prema stomacima, razmatramo ono čuveno pitanje – kuda večeras? Usput, mužić započinje priču o prošlonedeljnim dogodovštinama.
U veličanje svog “dela” kreće pričom o jednom klubu u kom se obreo sa još par drugara. Njegovo junaštvo je tu došlo do izražaja tako što je potpuno sam nasrnuo na silnu vojsku od četiri ženska člana! Prišao je onoj koju je ocenio kao “pogodnu” i započeo priču sa njom dok su ga ostale proveravale i “cedile” pogledom. Pričica se prekida jer mužiću zvoni telefon. Maše nam rukom da umuknemo. Naravno, pogađate ko je sa druge strane veze.
“Jaoj premoren sam, imao sam užasan dan. Jedva čekam da odem pod vreo tuš, pa u krevet. I ja tebe. Ljubi malu.”
Zvučao je kao pile. Kao da je neko je pritisnuo play priča se nastavlja i ispostavlja se da mala iz tame disko kluba nije laka riba. Jedan “spontani” prelaz preko njenih mladalačkih grudi rezultirao je “nogom”. Kasnije sam saznao da je mužić popio takvu šamarčinu, da je DJ smanjio muziku i pitao ga je l’ mu dobro. Tada je bilo vreme za povlačenje. Ženska četvorka se mrštila i frktala. Ubrzo su napustili ugostiteljski objekat i bez daljeg plana izbor se sveo na lokalnu “gospođu od zanata”, jer se teško zaspi suvog k**** . Gospođa radi i rada je da dođe. Stan mladog para se tada pretvorio u onaj “autobus nevinosti” iz jednog kultnog domaćeg filma.
“Dule Savić!” – odjekivalo je kroz noć.
Kada je mužić završio priču pitao sam ga: “A šta je sa ženicom?”
Odgovorio mi je: “Ma volim ja nju, ali treba mi i drugih rupa.”
Kiselo sam se nasmejao i pogledao ka ružičastom dubku. Došlo je vreme za polazak. Izbor je pao na neko novo mesto podno tvrđave. Vodka se smešila iz nas, kad se iz kuhinje začulo: “Samo da skinem burmu!” Provirujem i vidim mužića kako odlaže sapunjavi prsten pored sudopere. To jeste bio logičan potez ako izlaziš, startuješ, muvaš, nasrćeš, grebeš i tsl. Tada ne želiš taj “žig” – ne želiš pitanja!
Ostao sam opkoljen mislima da li sam ja previše fin, previše “stara škola”? Koliko u ovom poremećenom društvu značaj zajednice gubi težinu i posustaje, bez obzira na to da li ste u jednoj ili samo pričate o tome? Nisu ova vremena različita od prethodnih. Laž i prevara postoje oduvek, samo danas nemaju smisla ako o njima ne ispričate nekome. A šta je sa njegovom ženicom? Da li je i njoj to samo igra i da li razmišlja o hrani za bebe ili o komšiji sa petog? Naravno da to rade i žene i devojke. Doduše, verovatno to veštije i “pametnije” kriju, ali su u tim situacijama žene dosta emotivnije od muškaraca i lakše se zaljubljuju.
Nije svakome prioritet da voli i da bude voljen. Na to utiču sazrevanje i stvari koje nam se u tom dobu dešavaju. Zato i postoje ti nesvakidašnji odnosi. Mislim da je tu na mestu citirati Bukovskog: “Rekla mi je da ide da kupi cigarete, krenuo sam za njom i pratio je. Video sam kako ulazi u vatrogasnu stanicu. Ušao sam za njom i čekao ispred vrata koja je zatvorila. Jebala se sa svima. Vatrogasci su ulazili jedan po jedan, a ja sam svakome tražio po pet dolara pre nego što udje. Kada je izašla pitao sam je kako se provela, i dao sam joj sto dolara koja sam našao.”
Većina novih brakova nastaje zbog života koji se rodio ili tek treba da se rodi. Tužno je kada su deca povod za polaganje ispita iz spremnosti i zrelosti. To nije fakultet i ne pali sistem “ne znam mnogo, al’ izaći ću da probam”. Takvo ponašanje je sebično, kukavičko i uglavnom predstavlja lošu procenu sopstvene spremnosti. Mislim da sami odlučujemo šta ćemo da radimo, da li ćemo staviti kondom, da li ćemo staviti pojas itd. Sve je u glavi! Nema mesta za “bilo je jako lepo i divno, nisam htela/hteo da izadje/izadjem” razmišljanje. Ta sposobnost suzdržavanja nas razlikuje od životinja. Možemo na trenutak prestati da razmišljamo instinktivno (sve dok se ne radi o hrani, tu smo isti kao životinje). Umemo da razmislimo o tome šta jedna odluka prouzrokuje i da li ćemo zbog nje da se davimo ili da se pretvaramo da imamo snage i hrabrosti!
Ne shvatam kako ljudi spavaju jedni pored drugih u njihovim krevetima, guraju kolica, menjaju pelene, idu na posao, šetaju, a da za to vreme razmišljaju o tome šta su sinoć radili. Gde je nestao, ne brak, već ono drugo što čini jedan odnos: živeti sa nekim, imati svoje skrovište od buke i tsl. Ono “gnezdašce” koje nekima zvuči pomalo patetično. Opasno je kada vam je ego stalno gladan, kada morate da ga hranite i smirujete muvanjem, namigivanjem, dodatnim seksom. Problem nastaje kada to zadovoljstvo promeni oblik i napadne vas, a tada sve kreće da se ruši jer ste izvukli previše cigli.
Dnevna svetlost novog subotnjeg dana nas je oterala u krevet. Mužić se to veče zadovoljio jednim brzim pipkanjem ispred wc-a, uz razmenu telefona.
Nakon nedeljne poslepodnevne kafe, šetamo i srećemo mladu porodicu na okupu. Svi su vedri i zadovoljni što su zajedno.
Prsten je na starom mestu, do nekog sledećeg petka…
Nemanja Radenković je večita skitnica koji živi za asfalt i pokret. U potrazi za vetrenjačama, posebnim kadrom i retkim kamenom.
