Prvu priču “Gosprodarice prstenova” možete pročitati ovde.
Pravo je čudo šta sve devojke mogu da urade sa šesnaest godina života. Ne kažu džabe oni u belom svetu “Sweet sixteen”! Svakako, to važi i za dečake, ali dečaci nam sada u ovom tekstu nisu bitni. Elem, sada kada razmišljam o silnim mogućnostima jedne prosečne šesnaestogodišnjakinje da upropasti ili možda unapredi svoj mladi život, stičem utisak da postoji previše onih (bludnih) ideja koje bi s pravom izazvale zabrinutost mnogih brižnih roditelja, a premalo onih pozitivnih o kojima ne slušamo i ne čitamo često.
Jovana, Nina i Nataša (koje ćemo za potrebe ovog serijala kraće označiti formulom RING=N²+J) napravile su neverovatan izbor. Njih tri odabrale su da se bave biznisom. Da prave pare, umesto da troše mamine i tatine. Doduše, istina je da one od novca koji zarađuju radom u svojoj učeničkoj kompaniji “Ring” lično nemaju nikakvu korist. Prema pravilima, svu zaradu koju ostvare moraju da ulažu u razvoj svoje kompanije. To znači da za njih nema plate, kao ni zdravstvenog i penzionog osiguranja. Cilj je da nauče kako se marljivim i poštenim radom pravi novac, i kako da realizuju svoje preduzetničke ideje. Jedino što one tu zaista zarađuju jeste znanje, ono primenljivo i korisno životno znanje koje se ne dobija izučavanjem buđavog obrazovnog programa po kome rade škole u Srbiji.
To što nemaju novčanu korist od svog rada njima ne smeta. Kada su pre godinu dana osnovale učeničku kompaniju, znale su da će biti tako. Nikada se ne žale jer vole to što rade, ali ipak kažu da bi volele kada bi ljudi bili malo otvoreniji za njihove proizvode. Tek kada su prošlog leta otišle u Oslo na evropsko takmičenje učeničkih kompanija, osetile su onaj pravi preduzetnički duh i euforični ponos dok su ostvarivale kontakte sa ljudima koji imaju razumevanja i poštovanja prema njihovom radu. Čak i oni koji nisu nameravali da kupe njihovo prstenje zastali bi pored njihovog štanda i posvetili im malo svog vremena, razgledajući šarenolike proizvode i slušajući ono što su imale da im kažu. Od mnogo ljudi dobijale su komplimente na račun inovativne ideje, interesantnog dizajna i odabira materijala. Međutim, ovde “kod kuće” situacija je drugačija. Nisu Srbi što i Norvežani. Ovde su ljudi pomalo džangrizavi i retko ih udostoje svoje pažnje. Većini je nedokučivo zbog čega to salveti treba prsten, ili su prosto uvereni kako je to snobovski manir, hir ljudi koji koriste platnene salvete nasuprot papirnim.
Više od ukrasa
Poslednje nedelje 2011. godine dobile su jednu važnu vest: veliki evropski prodajni sajam učeničkih kompanija biće održan u Švajcarskoj u martu. A prema tradiciji, predstojeći sajam će, pored prodajnog, imati i takmičarski karakter!
“Jaoj, kako bi bilo dobro kada bismo mogle da odemo u Švajcarsku!”, rekla je Jovana pomalo tužno kada je Nataši i Nini pročitala ceo sadržaj e-mail poruke sa detaljnim obaveštenjem o događaju. “Ali 200 evra po osobi samo za smeštaj i štand baš je mnogo! A pride nam treba novac i za avionske karte, a biće i još drugih troškova! Užas!”
Tako to obično biva. Prave prilike za uspeh nisu česte i ukazuju se iznenada, kada ih najmanje očekujemo – i nikada nisu besplatne!
“Mogle bismo da organizujemo neku veliku rasprodaju u školi”, predložila je Nina ushićeno mlateći rukama. “Imamo dosta prstenja, ako ih sve prodamo, imaćemo novca i za put i za materijal za nove proizvode!”
Jovana ju je smrknuto pogledala, delujući nepoverljivo. “Ma da, kako da ne! Pa izračunaj koliko smo samo prodale do sada po školi! Da nije bilo svih onih sajmova i takmičenja prošle godine, bankrotirale bismo! U školi ne bismo prodale dovoljno ni za sto godina!”
Nataša, koja se lenjo igrala vrteći mobilni telefon po površini stola, imala je drugi predlog. “A da pitamo direktorku da nam škola plati učešće na sajmu? Mislim, mi ionako radimo pod okriljem škole, zar ne?”
“Nema šanse. Rekla nam je još odavno da škola nema odakle da nam daje novac za takmičenja. Nema ni za vodu!”, odgovorila joj je Jovana, delujući sve tužnije.
“Kakvu vodu?”, upitala je Nina zbunjeno.
“To ti se tako kaže kad je neko bankrot. U svakom slučaju, nema nam vajde od škole.”
“Pa onda bismo možda mogle da pokušamo da nađemo neke donatore, možda neku firmu koja bi nam platila put u zamenu za neku reklamu ili nešto slično?”
“Pa mogle bismo, ali kako, je l’ ti možda znaš neku kompaniju koja bi sponzorisala neke tri klinke, tako bi nas nazvali, koje se bave nekim preduzetništvom? Većina bi pomislila da smo folirantkinje, jer uglavnom misle da nemaš pojma ni o čemu ako si maloletan! I baš da vidim ko će to da da novac trima šesnaestogodišnjakinjama za neko tamo belosvetsko takmičenje iz preduzetništva!”, odgovorila je Jovana, sada već delujući iznervirano. Posle par trenutaka u tišini, dodala je mirnijim glasom: “Ne kažem da ne treba da pokušamo, ali stvarno će biti teško da sve same organizujemo, a i vremena je malo! Ali, kao i uvek, hajde da uradimo sve što možemo i nadamo se da ćemo imati sreće da odemo u Švajcarsku!”
I eto, nakon svih prošlogodišnjih uspeha ponovo im se ukazala šansa da naprave još jedan novi korak u svojoj preduzetničkoj karijeri. Neće im biti lako, ali kao što Jovana reče, one uvek urade sve što je do njih najbolje što umeju, a taj recept do sada im nije omanuo!
Kreativne autorke
Nina Milekić, Jovana Talić i Nataša Todorić glavne su zvezde učeničke kompanije “Ring”. Uživaju u onome što rade i veruju da uspeh nikada ne izostaje kada čovek svoj posao radi punim srcem. Želja im je da svoje proizvode predstave što većem broju ljudi. Njihov naredni cilj je evropski sajam učeničkih kompanija koji će se održati u Švajcarskoj. Taj cilj ipak neće moći ostvariti same, pa se nadaju da će uspeti da pronađu sponzore koji će ih podržati. Možete ih naći na njihovom sajtu ili Facebook stranici, a njihovu uspešnu priču možete pratiti i kroz serijal “Gospodarice prstenova” u “Wannabe Magazine”-u.
Milan Jokić reći će vam šta ste propustili juče i kuda ćete ići sutra. Pridružite se njegovoj publici i naučiće vas kako da posmatrate stvarnost sa bezbedne distance. Za jedan osmeh daće vam jedan san, a za lepu reč napraviće od vas glavnog junaka još neispričane bajke. Razvući će nit između realnosti i fikcije, i navešće vas da plešete po njoj. U svojoj blizini ima samo dobre ljude, jer njegova misija je igra, a u igri nema mesta za one sa lošim namerama. Mnoge su dame baš njemu poverile svoje najveće grehove i tajne, a on je njihove ispovesti u pesmaricu zapisao i sakrio je daleko od tuđih očiju i srca. Želi sve najgore duvanskoj industriji i nada se da će jednog dana fabrike cigareta pretvoriti u fabrike čokolade.
