Drhteći pred hladnim vazduhom koji joj je neprijatno golicao kožu probivši se kroz slojeve zimske odeće, mlada gospođica Jovana Talić išetala je iz dvorišta svoje kuće u beogradskom naselju Ostružnica u sivo jutro jednog decembarskog ponedeljka. Krupne kapi kiše najavljivale su da će ostatak dana biti tmuran i nedruželjubiv, i to je nimalo nije radovalo s obzirom na silne obaveze koje su je čekale. Sa torbom o ramenu i rukama duboko u toplim džepovima jakne, žurno je krenula ka autobuskoj stanici sa koje je svakog dana čekala prevoz do škole. Oko nje, grad je već odavno bio budan i mnogo ljudi špartalo je mokrim ulicama.
Kako predstaviti Jovanu? Recimo da kada biste je slučajno sreli na ulici izgledala bi vam baš kao i svaka druga 16-godišnjakinja. Na prvi pogled, bez sumnje sasvim tipična srednjoškolka. Jovana je glavni “menadžer” male ali perspektivne učeničke kompanije “Ring”! To bi bila ta druga, mnogo interesantnija činjenica, pred kojom je ljudima spontano padala donja vilica!
Autobus je brzo stigao i Jovana se, puna nade da je vozač domaćinski odvrnuo grejanje, ušunjala u njega. Međutim, ispostavilo se da je unutra bilo hladnije nego napolju. Postojale su neke rupe po ćoškovima koje nisu izgledale kao nešto što ima svoju ulogu u funkcionisanju vozila, ali su zato odlično propuštale vanjski vazduh unutra, pa je svaki pokušaj grejanja bio besmislen. Sklonivši se dalje od tih nenamenskih izvora hladnoće, Jovana je nervozno zaškrgutala zubima, vratila kapuljaču natrag na glavu i naslonjena na prozor počela je da pravi dnevni plan preživljavanja. “Kontrolni iz matematike, drugi čas! Uh, jeste da baš i nisam vanserijski matematički talenat, ali vežbala sam i učila redovno, pa ne bi trebalo da bude teško, to ću lako da preguram. A onda makrobiologija, četvrti čas, tu će da bude propitivanja. Knjigu iz mikrobiologije nisam videla tri nedelje, ne znam ni gde mi je, a ne dolazi u obzir da sad kvarim one petice sa tromesečja! Sešću u zadnju klupu i skupiću se kao miš, ovi ispred mene napraviće gužvu, pa me profesor sigurno neće ni primetiti, mada ipak postoji rizik da me prozove. A mogu odmah na početku časa da pitam da me pusti do toaleta i da se vratim na čas par minuta pred kraj. Tu nema greške, neće valjda po toaletima da me juri da odgovaram! Dobro, rešila sam i to! E, a na građanskom nema šanse da ostanem! Poslednji je čas, a moram da idem čak na Novi Beograd u onu radnju gde kupujem perlice i trake da bismo mogle posle podne da napravimo prstenje za sutrašnji sajam. A dok ja sedim na građanskom, na tržištu perlica svašta može da se desi! Trenutno je ekonomska kriza, dok trepneš može cena da im poraste 300%! Bolje ja da požurim i kupim ih dok su još jeftine! Žao mi je što propuštam građansko, ali biznis je biznis!”
Udahnula je duboko i nasmejala se svom odrazu u prozorskom staklu. Raspoloženje joj se uvek popravljalo kad god bi mislila o svojoj maloj družini pod imenom „Ring”. Bila je ponosna na sebe i svoje drugarice. Imale su puno dobrih ideja i zlatne ruke, kojima su stvarale sve što zamisle. Neverovatno je bilo kroz šta su sve prošle u poslednjih godinu dana od kako su započele svoju uspešnu avanturu i koliko su napredovale u svom radu. Prisetila se tog za njih sudbonosnog časa likovnog na kome su, uoči uskršnjih praznika, od šarenih papira, trakica i još koječega pravile ukrase za školsku izložbu. Ukrasi koje su napravile bili su toliko dobri da su ih na dan izložbe sve brzo rasprodale, a profesorka likovnog bila je oduševljena i preporučila im je da od novca koji su zaradile nabave neke raznovrsnije i kvalitetnije materijale, od kojih bi mogle da izrađuju još lepše i atraktivnije dekorativne predmete. Tada im je ispričala za program “Junior Achievement” i organizaciju “Dostignuća mladih u Srbiji”, koja srednjoškolcima širom Srbije pruža mogućnost da ostvare svoje preduzetničke ideje i ambicije kroz praktične edukativne programe i brojna interesantna takmičenja. Rekla im je da bi im učešće u programu JA donelo nezaboravno iskustvo, znanje koje se teško može steći kroz formalno obrazovanje i, naravno, priliku da se dobro zabave. Kasnije tog dana su njih pet drugarica – Jovana, Nina, Aida, Sena i Nataša – razgovarale o svemu tome i rekle: „Zašto da ne!”. Bila je to velika odluka koja je podrazumevala i veliku odgovornost! Trebalo je odrediti čime će se njihova učenička kompanija baviti. Nisu htele da prave nakit jer su to već mnogi radili, a pravljenje prazničnih ukrasa i čestitki bilo im je nekako detinjasto. Zato su smislile da to što će raditi bude nešto između, i uz malo eksperimentisanja sa idejama i materijalima došle su do svog idealnog proizvoda!
Idealni proizvod!
Bio je to ukrasni prsten za salvete, prava stvar za sve koji vole da svoje posebne prilike i događaje ukrase nesvakidašnjim i lepim detaljima. Uz malo truda brzo su savladale tehniku izrade prstenova, kombinujući bakarnu žicu, saten, raznobojne trakice i perlice, a zavisno od inspiracije koristile su i druge pogodne materijale.
Nedugo potom, na web stranici registrovale su svoju učeničku kompaniju pod simboličnim imenom “Ring” i njihova preduzetnička avantura mogla je da počne!
Nina Milekić, Jovana Talić i Nataša Todorić
Nina Milekić, Jovana Talić i Nataša Todorić su glavne zvezde učeničke kompanije “Ring”. Uživaju u onome što rade i veruju da uspeh nikada ne izostaje kada čovek svoj posao radi punim srcem! Želja im je da svoje proizvode predstave što većem broju ljudi i da im više niko nikada ne postavi pitanje: “A zašto ja da stavljam prstenje na salvete”? Najveća prepreka im je to što ih, kako kažu, zbog njihove mladosti niko ne shvata ozbiljno! Možete ih naći na njihovom sajtu ili Facebook stranici, a njihovu uspešnu priču možete pratiti i kroz serijal „Gospodarice prstenova” u Wannabe Magazine-u!
Milan Jokić reći će vam šta ste propustili juče i kuda ćete ići sutra. Pridružite se njegovoj publici i naučiće vas kako da posmatrate stvarnost sa bezbedne distance. Za jedan osmeh daće vam jedan san, a za lepu reč napraviće od vas glavnog junaka još neispričane bajke. Razvući će nit između realnosti i fikcije i navešće vas da plešete po njoj. U svojoj blizini ima samo dobre ljude, jer njegova misija je igra, a u igri nema mesta za one sa lošim namerama. Mnoge su dame baš njemu poverile svoje najveće grehove i tajne, a on je njihove ispovesti u pesmaricu zapisao i sakrio je daleko od tuđih očiju i srca. Želi sve najgore duvanskoj industriji i nada se da će jednog dana fabrike cigareta pretvoriti u fabrike čokolade.
